Kad se partner teško razboli: U dobru, ali ne i u zlu

DOK nas smrt ne rastavi. Do kraja života. I u dobru i u zlu. Ovo su samo neki od zaveta koje mladenci veselo izgovore kad započinju bračnu zajednicu. Euforični i zaljubljeni, ni ne pomišljamo na teške trenutke koji čekaju, možda, već iza ugla. Na saobraćajne nesreće. Ozbiljne dijagnoze. Bolesne roditelje. Gubitak posla. Depresivna stanja.

Mnogi su plakali uz filmove "Slatki novembar" i "Jesen u Njujorku", u kojima glavne junakinje Šarliz Teron i Vinona Rajder obolevaju od raka. I divili se njihovim partnerima u liku Kijanu Rivsa i Ričarda Gira što ih, uprkos bolesti, ne ostavljaju. U stvarnom životu, osuđujemo one koji napuštaju "brod koji tone". Ali, šta bismo radili da smo u njihovoj koži? Da li je u redu da napustimo partnera koga više ne volimo, ali koji prolazi kroz težak period? Šta ako taj period potraje? Koliko dugo bismo mogli da izdržimo da negujemo partnera koji je postao invalid i zanemarimo svoje potrebe? Imamo li pravo da mislimo na sebe ili smo pristankom na definiciju "i u dobru i u zlu" osudili sebe i na ovakav scenario? Kakva je perspektiva odnosa koji se zasniva samo na dužnosti? Hoćemo li na kraju početi da mrzimo partnera zbog kog smo se žrtvovali?

Psiholog Anđelija Simić podseća da zavete na kojima počiva brak mnogi izgovaraju olako, bez udubljivanja, a pošto najveći procenat sklapa zajednicu u mlađim godinama, postulat "i u dobru i u zlu" deluje krajnje romantično.

- Stvarni život je, ipak, nešto drugo i svi se, pre ili kasnije, suoče sa teškim periodima na koje treba da budemo spremni kada prihvatimo da delimo život sa nekim. Ukoliko prihvatamo samo lepo, znači da nismo dovoljno zreli i da nam je tolerancija na frustraciju smanjena. Trebalo bi da se borimo za vezu u kojoj smo i uložimo napore da ona opstane, da podržimo partnera u lošim vremenima jer su ona deo života - kaže sagovornica "Života plus".

Problem nastaje kad takvo stanje potraje. Nekad čak i godinama. Brak je teško održati i kad su partneri u savršenom zdravstvenom stanju. Kada se na Finansijske probleme, brz život, izneverena očekivanja, nagomilane frustracije još doda i bolest, ne treba da nas čudi što noge na kojima brak stoji postaju sve klimavije. Naša sagovornica objašnjava da se u kriznim trenucima prvo izgubi rutina koju par ima, a zatim i bliskost. Tada bi, prema njenim rečima, partneri trebalo maksimalno da podrže jedno drugo i da pronađu psihologa koji će im, kao neutralno lice, ukazati kako da prebrode ovaj period i sačuvaju odnos.

- Ukoliko ovakvo stanje potraje godinama, važno je pronaći nov način funkcionisanja. Ovaj period je krizni i u njemu se mnogo brakova raspadne jer ne uspeju da odgovore na izazove koje nosi negativna promena. Razumljivo je da sami parovi, usled iznenadnosti i negativnosti samih događaja, pod emocijama ne uspevaju da odmah pronađu rešenje i da su skloni čestim izlivima emocija, pa je uloga medijatora u ovom procesu presudna - ističe psiholog.

Free Images Pixabay

Ali, ako smo pokušali, a ne ide, da li ostati u vezi samo zato što dužnost tako nalaže? Ili zbog čuvenog "šta će svet da kaže"? Prema rečima naše sagovornice, krajnje je iscrpljujuće ostati u braku koji se temelji samo na osećanju dužnosti. Ta priča, ističe Simićeva, pomalo liči na veliko žrtvovanje i uskraćivanje sopstvenih potreba, a svaki odnos u kom postoji mnogo odricanja, gradi nezdravu dinamiku moći i neprijatne emocije.

Studija objavljena u magazinu "Rak" 2009. godine pokazala je da je sedam puta veća verovatnoća da muževi napuste žene sa ozbiljnom dijagnozom, nego supruge muškarce sa sličnom bolešću. Među učesnicima studije, stopa razvoda za ozbiljno obolele žene bila je 21 posto, a za muškarce 3 procenta. Stručnjaci ovo objašnjavaju na više načina: muškarci nisu odgajani da brinu o drugima, manje se oslanjaju na prijatelje i članove porodice za emotivnu podršku neophodnu osobi koja neguje obolelog. Ironično, deo objašnjenja leži u manjoj emotivnoj otpornosti pripadnika jačeg pola, pa su oni skloniji da "na vreme" napuste bolesnu suprugu da bi minimizirali bol koji bi osećali kad ona ne bi preživela. Takođe, pripadnice nežnijeg pola su zbog jačeg socijalnog pritiska sklonije da ostanu u braku.

- Napuštanje supružnika često sa sobom nosi prekor partnera, intenzivno osećanje krivice i osudu okoline. U ovom slučaju, važno je razgraničiti svoju ličnost od partnerove i shvatiti da iako smo zajedno sa nekim, nismo dužni da se brinemo o njemu do kraja života. U redu je da pomognemo maksimalno koliko možemo, ali i da imamo na umu da smo živa bića koja imaju svoje granice. Važno je, pre svega, biti dobro sa sobom, rešiti unutrašnji konflikt, nakon čega ćemo i spoljašnja govorkanja ili osude okoline, podneti na lakši i razumniji način. Na kraju svega, mi smo uvek sa sobom i treba da možemo da podnesemo sebe, a okolina je tu tek povremeno - zaključuje psiholog.

Free Images Pixabay

UTEHA U LjUBAVNICIMA

POJEDINI u ovoj situaciji biraju "srednji" put, pa ostaju uz partnera, a svoje seksualne i emotivne potrebe zadovoljavaju u zagrljaju ljubavnika. Prema rečima naše sagovornice, u praksi se dešavalo da se za vreme teške bolesti, supružnici raziđu kao emotivni partneri, čak i saopšte to jedno drugom, ali zdrav partner ostane uz bolesnog kao podrška i prijatelj.

- Uključivanje treće osobe dok traje odnos sa nekim nije najbolja ideja jer tako samo ulazimo u kovitlac emocija. S druge strane, ukazuje da partnera ne poštujemo dovoljno da bismo mu rekli istinu o našim potrebama, već to radimo tajno sa strane. Tajne veze koštaju našeg unutrašnjeg mira, uvode u psihološke igre i ne dovode do dugotrajnog zadovoljstva, već samo trenutnog, nakon čega ostajemo emotivno iscrpljeni, a rizikujemo i negativna osećanja supružnika ukoliko sazna - kaže Anđelija Simić.