Nedavni razgovor pisca ovih redova sa vlasnikom američkog staford terijera o "gljivičnim" problemima ovog psa, može da posvedoči o sličnim, ako ne i istim primerima kojih, nažalost, kod nas ima poprilično. Vlasnik je bio ubeđen da psa muče uporne gljivice, a "dijagnozu" je doneo na osnovu toga što njegov ljubimac, koji inače provodi dane, mesece i godine u boksu - juri svoj rep!

Prvo pitanje vlasniku bilo je da li pas ima "dnevnu turu zatvorske šetnje". Međutim, navodna duhovitost veterinara bezmalo je uvredila vlasnika koji je činjenicu da njegov pas čami u boksu i ne izlazi nikud, pokušao da "opravda" odgovorom da "nema kad i gde da ga šeta". Veterinar je momentalno dijagnostikovao da nema govora o gljivicama, već da je reč o nemarnom vlasniku i nesrećnom ljubimcu.

Vlasnik nesuđenog pacijenta ubrzo je otišao, a s njim i nada u bolju budućnost psa koji će, po svemu sudeći, zauvek ostati u boksu, izmenjene psihe, i to u negativnom smislu.


(Ne)namerni bezobrazluci

Život stanovnika naše planete odvija se u doba koje s jedne strane kao da nagoveštava početak kraja nekadašnje ljudske vrste, a s druge strane nastaju neka nova, neshvatljiva bića. U takvoj novoj "evoluciji", i četvoronošci su dovedeni do stanja nemoći, jer sve manje prepoznaju svoju rasu kao "pseću". U svakodnevici preživljavanja, vlasnici pasa zaboravljaju na to da žive zajedno s ljubimcima koje su sami odabrali i doveli u svoje domove. Umesto da se vlasnik i ljubimac što bolje upoznaju, kako bi u ovo nedoba skladnije i bolje živeli zajedno, čini se da novi "imaoci" pasa sve manje (žele da) razumeju potrebe svojih četvoronožnih prijatelja.

Nebrojeno puta vlasnik psa biva ubeđen da je njegov ljubimac, bio on štene ili odrastao, namerno uradio nešto da ga iznervira, jer mu je: sažvakao omiljene cipele, obavio nuždu u spavaćoj sobi, istrčao iz sigurnosti doma dok napolju pljušti kiša... Međutim, sitniji ili krupniji pseći nestašluci ne dešavaju se tek tako. Možda bi vlasnik bolje razumeo "namerne bezobrazluke" svog ljubimca ukoliko bi ih posmatrao iz - psećeg ugla.

Povratak s posla mnogim vlasnicima pasa znači dolazak u sigurnost doma, u kojem ga čeka verna životinja. Umor koji savlada radnog čoveka dozvoljava mu da ovlaš pogleda i pomiluje svog vernog prijatelja kojem takva pažnja neće biti dovoljna, pa će pokušavati da je privuče cviljenjem, skakanjem, "motanjem" oko nogu ili sedanjem na vlasnikovo omiljeno mesto. Ukoliko vlasnik odmori petnaestak minuta, obilaskom doma može da utvrdi da njegov pas nije bio besposlen tokom njegovog odsustva. Barica u dnevnoj sobi i bezbrojni tragovi mokrih šapa izmamiće vlasniku najnamrgođeniji pogled koji će usmeriti ka ljubimcu, a on će samo podviti rep i pretvoriti se u makovo zrno, ne zato što oseća krivicu, već strah usled promene raspoloženja vlasnika i nailaska oluje kojoj ne zna uzrok.


Strpljenje i doslednost

Postoje i druge situacije u kojima vlasnik nesvesno postaje slabić u odnosu na ljubimca koji jednostavno neće da ga sluša. Dok je pas na povocu, vlasnik uživa u šetnji s njim. Međutim, ustupanje "slobode" ljubimcu znači da će on odmah odjuriti da bi se poigrao, što se pretvara u noćnu moru. Vlasnik može sto puta da pozove imenom svog ljubimca koji ne želi da se vrati, jer hoće još malo slobode sa pripadnicima svoje vrste, a istovremeno je potpuno bezbrižan jer ga umiruje vlasnikov glas. Sve dok ga čuje, pas je siguran da nije sam i zato neće žuriti da se vrati. Nestrpljivi vlasnik će, naravno, pružiti korak i prekinuti igru svog ljubimca tako što će ga na silu uzeti u naručje.

Vaspitanje ljubimca počinje u kući ili dvorištu, a nadgradnja se obavlja na ulici ili u šetnji, a nepisano pravilo je da vlasnik uvek mora da ima isti odnos prema svom ljubimcu. U suprotnom, pas će neprekidno biti zbunjen, jer zbog nečeg što je juče smeo da uradi, danas izvlači deblji kraj. To ne samo da ga čini nesigurnim, već izaziva gubitak poverenja u vlasnika.

Stres, napori i nedostatak odmora psihički iscrpljuju čoveka, a onda strada neko ko ni u kom slučaju nije zaslužio da bude "vreća za udaranje".

Uvek je najlakše okriviti nekog drugog za sopstveni neuspeh. Međutim, u moru "ovakvih i onakvih" informacija, pogotovo kad je reč o našim voljenim četvoronošcima, treba se osloniti na svoje instinkte, baš kao što čine životinje. Ukoliko ste ovaj tekst "savladali" bez problema, jer je pitak i lako se pamti, još brže ćete ga zaboraviti, što znači da je pisac napravio promašaj. Ako vas je, s druge strane, naterao da ga pročitate još jedared, jer nije kratak, a pun je informacija, budite sigurni da se autor nije bavio brigom o sopstvenoj popularnosti, već o kvalitetu i istinitosti onoga što je napisao. U svakom slučaju, vlasnik psa mora da se odluči kome će verovati, jer je to mnogo važnije od "četovanja" i učešća u forumima. Kinologija je uvek bila nauka i to je ostala. Menjamo se samo mi, i pritom pokušavamo da promenimo i naše pse, nesvesni da to nije dobro ni za njih, ni za nas.