Šta imaš od toga, kome je još stalo do poezije? - neretko "grmi" među decom, daok istovremeno u "stadionskom horu" uglas pevaju nesuvisle stihove turbofolk karaktera. Van školskog gradiva učenici vrlo malo čitaju uopšte, a poeziju naročito izbegavaju. Još opasnija činjenica je da to ne rade ni odrasli. Poezija je degradirana, potcenjena, nije atraktivna kao bilo koji oblik iskazivanja koji ima materijalno vrednovanje. Okolina ume da presudi kako se od poezije ne može živeti. Ali za nju i sa njom se može lepo živeti. Poezija čuva emocije, razvija viši čin iskazivanja misli. Deca pesnici su emotivniji, društveniji i plemenitiji - kaže Nedeljko Terzić, književnik i novinar iz Sremske Mitrovice, dugogodišnji "lovac" na talente, rukovodilac pesničkih kolonija i susreta.

To što poezija danas sporije i teže trči bitku za popularnost, ne znači da mališanima nije potrebna. Niti da više nema dece kojoj je radost - čitalačka i stvaralačka. Sagovornik "Života plus" podseća koliko je ona lekovita. Kao misao i vodilja. Kao putokaz kuda i kako sa emocijama.

- Poezija je nešto što detetu kazuje mnogo baš onda kada nikog nema kraj njega - kaže Terzić. - Deca su izuzetno kreativne i emotivne osobe. Učimo ih još u vrtiću da od plastelina nešto naprave i divimo se tome. Ali sve te prvobitne kreacije prerastaju u nešto ozbiljnije, ako se na vreme uoči. Poezija je kao škola u kojoj se razvija lična misao, u odnosu na školsku, kolektivnu. Srećom, mislim da je današnja generacija mladih pesnika prerasla ona vršnjačka zadirkivanja tipa "nemoj samo gubiti vreme piskaranjem".

Iskustvo u radu sa malim poetama ga je naučilo da čak i ako bi se talenti rađali svakog dana, potrebno je da se uoče. Prve dečje korake u poeziji treba ohrabriti. Zamoliti dete da pročita svoju pesmu. Saslušati ga sa puno pažnje.

- Pa i ako ima poetskih nesuglasica ili nedoslednosti, ne treba se odmah hvatati za makaze, nego sve rešavati u dijalogu. Navesti dete da samo dođe do rešenja, metafore, simbola, odgovarajuće reči. Da oseti da je to zaista njegovo delo, iako se, eto, malo upleo i neko stariji. Radost je tada neopisiva, jer to više nije igra, nisu virtuelne slike i izmišljeni simboli nestvarnih svetova. To je njegova misao, skoro nestvarno ostvareni san. Kao da su se sve kapije pred njim otvorile - objašnjava Terzić.

"Inficiranje" poezijom koje se dešava već među prvacima koji još ne znaju da "poređaju stihove", a ponekad nad njima i slatko zaspu, naročito se dešava kada na pesničkim susretima mali pesnici upoznaju velike.

- To je poseban doživljaj, književnici iz torbe vade svoje knjige, a mladi pesnici svoje sveske, i jedni i drugi govore svoje stihove i u ravnopravnom su statusu stvaralaca bez obzira na starosnu dob - kaže Nedeljko.

Ali na tim kolonijama se ne stvara samo poezija, već se radi i na punoj kreativnosti i socijalizaciji dece. Ona se navikavaju da mogu i bez mobilnog. Da je važnije da se druže gledajući se u oči. I izražavaju osećanja. Mnogima to zvuči nerealno, jer znamo koliko je boravak u virtuelnom svetu danas jači od realnog. Ali to je dokaz koliko je poezija svemoguća.

- Na našim kolonijama je svaki dan ispunjen događajima, ne izmišljenim i režiranim, već životnim. Svi sede po grupicama, danas u jednoj, sutradan u drugoj, jedni drugima čitaju poeziju i pomažu međusobno oko naslova pesama ili reči "koje muče". Umesto mobilnog, u rukama imaju sveske i olovke. I sve vreme su za priču i šalu. Borave u prirodi, žive sa njom, šetaju se zajedno, igraju, pevaju, plešu. Zato bih sada mogao da uzviknem: Gde su nam literarne sekcije da se nađu u njima istomišljenici, ako mogu ekipno u sportu, zašto ne zajednički i u umetnosti? - kaže književnik.


NEBRIGA ZA TALENTE

Nekada je, podseća sagovornik, bilo mnogo više festivala dečjeg literarnog stvaralaštva, samo u Vojvodini 12, dok ih je danas u celoj Srbiji svega pet.

- Ali to nije pokazatelj da deca manje pišu, već znak nebrige za mlade i talentovane. To što se ne čini, na dobrom je putu da izgubimo književni podmladak. Mislim da je i udvaranje deci kao publici danas najčešće pogrešno. Mnogi pisci se trude da poeziju prezentuju estradno, da budu duhoviti, samo pokrenu "adrenalin", izazovu buku i poberu aplauze - objašnjava Terzić.