Dok nisu izmislili ovaj pubertet, sva su deca bila normalna - "zvonila" je duhovita replika iz glumačkog "grla" Rahele Ferari u filmu "Tesna koža". Ako bismo o njoj malo bolje promislili, možda bismo se zapitali da li su deca zaista nekada bila drugačija. Možda je, pre nego što je na velika vrata ušetala priča o pubertetu kao posebnom stanju, svet adolescenata bio sasvim običan. Miran, stabilan, neupadljiv. Ili samo nije imao prava da bude drugačiji od konstante, pa smo bili zbunjeni slikom i prilikom mladih buntovnika. Olivera Amidžić, diplomirani pedagog, stručni saradnik u srednjoj stručnoj školi "Branko Radičević" u Rumi, kaže da svaka generacija, oduvek i nužno, prolazi kroz pubertet. I da je to specifična i vrlo izražena faza života.

- Adolescenciju prate psihičke, emocionalne i moralne krize. One destabilišu čitav svet tinejdžera, koji još nije formiran i postavljen u okvirima - normama, identitetu i socijalnoj sferi života - navodi pedagog. - To je period kada mlade ljude zadesi sijaset promena s kojima nisu uvek kadri da se nose na najbolji, najefikasniji i društveno najprihvatljiviji način. Adolescenti su na prelazu iz detinjstva u zrelost, kada počinju da na izmenjen način doživljavaju sebe.

"Ko sam ja?", "Koja je moja budućnost?", "Šta osećam?", "Šta misli grupa vršnjaka o meni?" - najčešća su pitanja koja, tiho, stidljivo ili otvoreno, mladi postavljaju sebi. A ukoliko, kako kaže naša sagovornica, na njih ne dobiju odgovore, postaju frustrirani i lako zapadaju u krizu identiteta, koja se manifestuje kroz strah, agresivno ponašanje, zbunjenost, osećaj odbačenosti, nebitnosti... Zbog toga je važno da porodica, ali i stručnjaci u školi, imaju strpljenja i razumevanja, jer ovo stanje zaista jeste - posebno.

Kriza identiteta

Istraživanja pokazuju da je adolescencija i "test-poligon" i "ledeni breg" za razvijanje samopouzdanja i samopoštovanja. Studija psihoanalitičara Erika Eriksona je razjasnila da se tinejdžeri zaista ne pretvaraju da im je teško, niti su teatralno depresivni kako se misli, nego da stvarno doživljavaju konfuziju identiteta. A njeni pojavni oblici su - nedostatak samopouzdanja, hrabrosti, volje, strah od neuspeha, neodlučnost, lenjost... Sagovornica "Života plus" dodaje i da je ova faza obojena velikim hormonskim promenama, što umnogome komplikuje život adolescentu i njegovoj porodici.

- Roditelje uglavnom muče bihejvioralne izmene (ponašanja) kod svog deteta, a njega fizičke. Adolescenti se sukobljavaju sa autoritetima ili se "otimaju" od roditeljskog nadzora i brige, žele da budu "svoji", ali zauzvrat neretko dobijaju samo prekor da su nezainteresovani, nevaspitani, plahoviti i bezobrazni. Koliko puta smo čuli rečenicu: "Sve sam mu dao, ne znam više šta hoće?" - navodi pedagog.

A istovremeno, adolescenti traže smernice, angažovanje, ljubav, podršku i razumevanje - čega im nikada nije dosta, iako izgleda da se stalno nešto bune.

- Uostalom, kako inače zamišljamo napredak, rešavanje problemskih situacija, divergentno mišljenje - bez istraživanja, borbe, razmišljanja, pokušaja i pogrešaka, ako koračamo kroz novine pokorno, ćutke? Od mladih se očekuje ponašanje "mirno more - bez talasa", uvek se nešto traži i podrazumeva, a ne sagledava, ne razume, ne sluša, ne iznalazi rešenje, ne ispituju se mogućnosti - pedagog staje u odbranu učenika.

Buntovništvo kao štit

Početak i kraj rada sa adolescentima je sigurno - zadobijanje njihovog poverenja. Jer u startu znamo da im nije prirodno da prihvataju savete i uputstva starijih. Buntovništvo je njihov plašt. Odora i štit. Olivera kaže da saradnja može da se ostvari uz drugarski odnos, poštovanje njihovih ličnosti i ozbiljno shvatanje njihovih problema, pa čak i bezobrazluka.

- U mojoj školi, mladi su kreativni, plemeniti, duhoviti, vredni, zanimljivi i uvek se radujem kad vidim da dolaze radosni u školu. A kada se susretnem sa problematičnim učenikom, obavezno počnem od pitanja šta mu se dešava, šta ga muči, ko su mu uzori, zašto je ranjiv, od čega se brani i šta želi da postigne. Srednjoškolci učenje i dalje doživljavaju kao "bubanje", "štrebanje", a ne saznavanje, uočavanje, otkrivanje. A mi smo svi još negde zaglavljeni u okvirima reproduktivne - tradicionalne nastave i školstva. Deca to uočavaju, osete raskorak, ali ne vide da treba samo da ga preskoče i uhvate nove alatke u ruke, pa da ih primene na sebi svojstven način - smatra pedagog.

Odrasli ponekad ne prepoznaju ili ne uvažavaju činjenicu da mladi vole akciju, dok Olivera kaže da je to upravo fokus njenog rada - zajedno snimaju filmiće, rade društveno korisne poslove, organizuju humanitarne akcije, uređuju učionice i školu....

- Izazov je što svi u školi pokušavamo da zajedničkim snagama kod mladih napravimo čvrstu platformu za njihov dalji razvoj, učenje i rad u saznavanju i delovanju, u kome će uvek iznalaziti kreativna rešenja. Jer njih često muči besciljnost, pitaju se: "Šta će to meni?". Učim ih da shvate da je odgovor jednostavan - "Sve mi treba, sve stavljam u foldere koje sam napravio u glavi, razvrstavam informacije i povlačim ih kada mi zatrebaju. Učenicima smeta što ih od osnovne škole ne uče da uče. Jednom prilikom je jedan kolega izjavio: "Zar treba stalno da se igramo škole sa učenicima, i mi smo nekad bili đaci u takvim, tradicionalnim školama, a eto sada smo kreativni." Neki drugi je odgovorio: "Da, ali ja pamtim samo nastavnike koji su bili drugačiji i od kojih sam naučio metode rada koje danas primenjujem" - priča sagovornica o suštini svog poziva.

Kada svoje đake vidi nasmejane, iako su došli zabrinuti, uplakani, mrzovoljni i revoltirani ili sretne mlade ljude kojima je predavala i pomagala im, a postali su divne osobe, zadovoljne svojim životom, Olivera zna da je kao pedagog uspela.

- Znam to i kada mi šalju poruke preko društvenih mreža iako nisu više naši učenici, kada me pitaju gde da pronađu informacije koje su im potrebne, posete školu posle završetka fakulteta... Ili kada odem u restoran, frizerski salon, u banku, sud, pa mi se neko ozareno lice javi, pruži ruku ili me zagrli. A najlepše je kada mi stigne poruka: "Ne prođe ni dan da se ne setim vaše rečenice....". Neretko sretnem bivše đake, pa mi ponosno pokazuju slike svoje dečice, dok me predstavljaju svom supružniku: "To je ona naša profesorica - pedagogica što sam ti pričao" ili čujem - "Vi mene ne znate, ja sam suprug vaše bivše učenice". A kada sam završavala Filozofski fakultet, govorili su mi da se u našem poslu ne dobija brzo povratna informacija, ne vidi se dugo uspeh koji smo postigli u svom obrazovnom radu. Za sve ove godine, mogu da kažem jedno: A šta je to brzo? Uvek se vidi rezultat, ako se i ne vidi - oseti se! - sigurna je sagovornica.

EMOTIVNI ŽIVOT

Na vrhu liste problema koje zaokupljaju srednjoškolce su emotivni odnosi.

- Oni su uvek važni, jer se snažno doživljavaju. Jedno vreme je bila tendencija uvođenja zaštite reproduktivnog zdravlja mladih, taj program je u našoj školi sprovođen četiri školske godine. Učenici su bili oduševljeni. Na početku su mislili da sve znaju, a onda, kako smo zajedno saznavali, sve više su se obraćali za sugestije, tražili literaturu, sajtove za filmove, video-klipove. Počeli su ozbiljno da razmišljaju o svom životu, zdravlju, partnerskim odnosima, potomstvu i ljubavi. I onda se neko dosetio da baci senku na seksualno obrazovanje mladih. Šteta - smatra Amidžićeva.