Više je reči koje su direktna asocijacija na Boška Jakovljevića, a među njima su, svakako, televizijski voditelj, maneken, šmeker, dizajner. Ova poslednja preovladava kao aktuelna, a “dopisao” ju je svom liku 2001, kada je prvi put dizajnirao odeću - Marku Konu i Milanu Nikoliću za nastup na “Evroviziji”. Od tada je dizajnirao više kolekcija, od kojih svaka toliko jasno nosi njegov lični pečat da je ne možete pomešati sa drugima, sve i da ne znate da je Jakovljevićeva. Originalan je i “svoj”, kao i u svemu što je do sada radio, a nas je zanimalo kada je prvi put poželeo da se bavi dizajnom:

- To je logičan sled dešavanja kad je neko maneken, pa koreograf. Tako sam počeo da radim na televiziji, a kada sam vodio program “Plesom do snova”, trebalo je nešto da se obuče, poput određenog odela, a ja sam sve samo ne čovek koji trpi format. Tada sam pitao ljude iz “Martini Vesta”, u okviru kog sada imam svoju liniju, da li bih mogao da napravim nešto što je za mene - po mom ukusu, da sve bude kako su i tražili, ali da pomalo “isklizne”. Rekli su da može i tako smo krenuli, iz potrebe. I sada volim da radim iz potrebe, jer ponekad vidim stvari koje mnogo koštaju, a u stvari se vrlo jednostavno naprave i ne vrede toliko koliko ih neki precenjuju. Drago mi je kad napravim stvari koje ljudi nose, a koštaju tačno onoliko koliko treba.

* Kako ide ceo proces razvijanja određenog modela?

- Pojedini ljudi stalno se trude da bavljenje njihovim poslom deluje kao da je vrlo naporno, temeljno, potrebni su im mir i koncentracija da bi nešto napravili. Sve poslove radio sam iz ljubavi i, nekako, u trenutku. Koncepte svojih emisija pravio sam tokom vožnje bicikla, kolekciju najbolje osmislim kad se vozim biciklom ili kolima kroz grad - sedeći u mestu ništa ne mogu da smislim. Recimo, hteo sam da mi muzika sve vreme tokom poslednje revije bude Boj Džordževa, ali poslednjih nedelju i po dana pevao sam Remosovu There is a moment (u prevodu sa grčkog), pa sam se odlučio za nju. Važno je što znam ceo modni proces. S druge strane, obožavam film, volim da putujem i lepo se oblačim. Mnogo vremena provodim gledajući šta je ko napravio, ne da bih kupovao, nisam kupoholičar. Ali bitno je da su svi elementi tu, samo je potreban trenutak da ih složiš kako ti odgovara. S obzirom na to da sarađujem sa Leskovčanima, “Martini Vestom”, koji su mi kao porodica, od ideje do realizacije bukvalno može da prođe dan i po. Ne bih mogao da čekam, nisam taj. Nešto vidim, nacrtam, odaberem materijal, ali mi je mnogo bitnije da to posle slažem na manekenima. Kad vidim gotovo odelo na njima, može da se desi da izgleda kao potpuna propast. Onda uđem u bekstejdž i slušam kako manekeni komentarišu ono što su obukli i tada znam da li je kolekcija dobra.

* U čemu se vaša modna linija najviše razlikuje od drugih?

- Postoje konceptualno vanredni kreatori, koji se privatno loše oblače i to prenose i u svoje modele. Kolekcija ne mora da bude savršena, ali “pakovanje” može da je učini takvom. Trebalo bi sve da se uklopi, i muzika, i maneken, i to kako hoda, da bi model izgledao dobro. Ne može da se izmeri ko je bolji u poslu, ko lošiji - nekome se nešto sviđa, drugom ne.

* Nedostaje li vam televizija?

- Emisije sam takođe radio vrlo lako, uvek ono što mi se sviđa. Kad je bilo dobro, to mi je bio plus, kad je bilo loše, opet je išlo na moj račun. Sad ne bih znao da uradim nešto što se meni sviđa a da bude dovoljno komercijalno za komercijalne TV kanale. U nekom trenutku smo mi bila najbolja zabava, a danas bi to što smo radili bio intelektualni deo zabavnog programa, koji više niko ne gleda - sad je popularan rijaliti, druge zvezde, drugi aršini... A to mi nije potrebno. Smatram da sam taj deo karijere završio i stvarno sam ga dobro odradio. Inače, mislim da sam svaki deo života dobro “razgazio”, tako da, kako vreme prolazi, sve ono što otpada nije mi ni potrebno.

* Šta je sledeće?

- Ne znam, sto odsto će nešto biti, jer vidim da bi ovo čime se sad bavim trebalo da pređe u neku vrstu industrije ili da stvarno postane moj posao. Ne volim da imam “stvarno posao”, volim da se zabavljam, da tražim izazove. Sad bi trebalo da uđem u te “pare”. One me ne zaobilaze skroz, neću da se žalim, ali kad bi me i taj poslovni i oficijalni deo uvek zaobilazio, bio bih zadovoljan.

* Koje su vaše tri najjače karakterne osobine?

- Veseo, intuitivan, radoznao, pošten, lepo vaspitan - eto, neka bude pet. Uglavnom mi kažu da sam lepo vaspitan, a ove ostale ja znam.

* Kada se osećate najležernije?

- Volim da radim revije, to mi je baš lepo. Najmanje se osećam ležerno kad vodim promociju, javno, okružen ljudima. S emisijama u studiju nemam nikakav problem, kao ni da budem maneken, da modele “puštam”, nameštam... Prija mi sve gde ne dolazi u pitanje moja preterana odgovornost, to da bi trebalo stalno da opravdam priliku koju mi je neko dao. Rak sam u horoskopu i više volim da radim i kreativno razmišljam, a najteže mi pada finalizacija. Međutim, kada su manekeni već na pisti - sve je fenomenalno.

* A u kojoj odeći?

- U beloj pamučnoj majici, patikama, kožnoj jakni, farmerkama - ali sa malo elastina da možeš da se osećaš kao u trenerci.

* U čemu se osećate najsamopouzdanije?

- Kad sam u fit formi, onda nema veze u čemu sam.

* Ako bi trebalo da napravite recept od pet sastojaka za dobar izgled u 50. godini, šta bi on sadržao?

- Važno je da poznajete sebe. Uopšte ne verujem u dijete i preterano odricanje, jer svako od nas treba da ima šablon kako da se ponaša u skladu sa samim sobom. Treba biti umeren u svemu. Volim umerenost, ali ne tako da ne pušim, ne pijem, ne izlazim. Pa, šta se onda uopšte događa? Volim da iskustveno prođem kroz sve što mi život pruža i izvučem ono najlepše kao nauk.

* Onda se to reflektuje i na izgled?

- Da, gledam svoje fotografije i vidim kako izgledam sad, a kakav sam bio pre pet godina. Svi mi sad govore da izgledam super, a ja sam ranije izgledao bolje. Verovatno je reč o unutrašnjem zadovoljstvu, jer čovek stalno teži da se nekako preslika. Kad “razgazi” svoju sliku i pusti je, onda i izgleda najbolje.

* Postoji li nešto što je nespojivo u oblačenju?

- Možeš samo da budeš glup ili neprimeren. Gledajući Nacionalnu geografiju shvatio sam da ono što je kod nas prijemčivo i za šta većina kaže da je normalno, to je na nekom drugom meridijanu sasvim drugačije. Tamo je lepota u što dužem vratu, u nekim plemenima smatraju da joj doprinosi onaj veliki plehani sud u uhu, tako da je vrlo diskutabilno šta je nespojivo, a šta ne.

* Koliko su vam bitni detalji?

- Bitni su mi, na njih moram da se naviknem. Prvo mora jedno da mi dosadi, da bi počelo da mi prija drugo. To najbolje osećam kroz jelo. Kažu da, što si stariji, više opuštaš mozak, možeš sve jedeš jer ti svi začini prijaju. Meni još ne prijaju svi. Tako da, i kada je reč o modi, još ne prihvatam neke stvari. Pokušavam da nađem lepotu u svemu što me okružuje.

* Bez čega ne možete da zamislite dan?

- Bez svoje porodice. Godinu ne bih mogao da zamislim bez mora, vetra, potrebno mi je da samo malo budem sam, tako da - samo nek se ljulja, na jednu i na drugu stranu.


KOLEKCIJA PO MERI

Kad bi trebalo da izvučete zajednički imenitelj za novu kolekciju, koji bi bio?

- Kad radim kolekciju, pratim mnoge smernice. Ovoga puta razmišljao sam o filmu, ali on nikako ne ide bez muzike, putovanja i onog što mi je u modi dosadno, kao i onog što iščekujem da se desi. Ovom kolekcijom prikazao sam baš ono što bih ja voleo da nosim, jer sam tako i počeo. Onda sam nastavio da se bavim modom kao takvom, da pokažem šta znam i mogu. Inspirisali su me serija Peaky Blinders (“Birmingemska banda”), filmovi “Večiti sjaj besprekornog uma”, “Bilo jednom u Holivudu” i “Džoker”, naravno i muzika, zvezde osamdesetih, kao i tople boje Afrike.