Igor Todorović: Potrebna je hrabrost da budeš drugačiji

Diplomirao je modni dizajn na rimskoj akademiji visoke mode Koefia, a još kao dete je, kako kaže, "naginjao toj priči" i voleo da crta. Naš poznati dizajner Igor Todorović, koji je nedavno, na Serbia fashion Week-u, prikazao reviju modela jarkih boja, pod nazivom "Karneval", ističe da je oduvek imao strast ka modi i sreću da živi u porodičnom okruženju koje je volelo umetnost.

- Dizajn je bio logičan izbor, a sreća je što su moji roditelji to prepoznali i podržavali moje odluke. Prvo sam završio grafički dizajn u Dizajnerskoj školi, pa tek onda krenuo putem mode. Bio sam u jednoj od najboljih škola, sa fantastičnim profesorima od kojih sam mnogo naučio. Imao sam privilegiju, kako bi moj tata rekao, "da me ti Latini pokvare" - objašnjava Todorović.

* Po čemu se vaše obrazovanje najviše razlikuje u odnosu na ono koje imaju dizajneri u Srbiji?

- U tome što smo mi tokom studija bili veoma posvećeni praktičnom radu, ulazili smo kod najvećih dizajnera, u "Dior", "Valentino" i kod drugih koji su tada započinjali nešto što mi danas znamo kao, recimo, H&M i slične marke ulične mode. Razgovarali smo o trikotaži sa Laurom Bjađoti, o visokoj modi sa Valentinom Garavanijem... To su nestvarne prednosti koje kao student škole imate, a, s druge strane, nastava je bila organizovana, fokusirana, terala nas je da istražujemo, otkrivamo svoje maksimume... Osnovna razlika je u tome što su se oni trudili da od nas naprave autentične autore koji će se suočavati sa nečim što je mejnstrim, ali i visoka moda.

* Ipak ste relativno kasno počeli da dizajnirate...

- Iz Italije sam se vratio kapriciozno, sticajem okolnosti, šokirajući time roditelje, jer sam bio na korak do toga da tamo ostanem, imao sam poziv iz nekoliko stranih kuća. Tada sam u Beogradu zatekao neko drugo belo platno na kojem bi trebalo da stvaram - jedno vreme kreirao sam brend obuće "Džošua", nakon toga dugo sam radio u medijima, na televiziji i u novinama, što je bilo fantastično iskustvo koje mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo i zabavu. Bavljenje estetikom i dizajnom koji nose moj potpis čekalo je neko vreme, a mnogi su se pitali zašto. Oni koji me bolje znaju objašnjavaju da sam u glavi imao uslove koje sam postavio i pazl kom je uvek falio neki deo. Posle rada u medijima vratio sam se osnovnoj vokaciji. Zadovoljan sam što sam naišao na ljude od kojih su neki, i dan-danas, članovi mog tima, kojima sam uvek i bezrezervno zahvalan. Uvek potcrtavam da je jedan tim lanac, svaki član je neka alka, a moja nije jača od prethodne, niti je ona slabija od moje. Tako je nastao put sa mojim modnim potpisom. Možda prekasno, možda ne u pravom trenutku, ali, kako reče Koko Šanel, "ne kajem se ni zbog čega, žalim samo za onim što nisam uradio".

Foto Đorđe Tomić

* Čime vas vaša ćerka, koja će uskoro napuniti 17 godina, najviše iznenađuje u svom odevanju?

- Ona ima svoj stil, buntovna je u odnosu na pojedine stvari koje bih možda voleo da su drugačije, ali je vaspitana tako da nije nepristojna u svom buntu. Najpre me iznenađuje svojim izborima koje smatra da je u redu da obuče, kao da vaga da li da priđe grupi ili da bude sama, a uz sve to ima kredit koji se zove "ja". Od svog okruženja nebrojeno puta je čula "to tebi može tata da napravi", a ona generalno želi da bude svoja, što beskrajno podržavam. Mnogo puta napravi grešku kojom bih mogao da se bavim, ali u poslednje vreme često govorim: "Eksperti su ljudi sa najviše grešaka". Nadam se da će i ona postati ekspert, ne mora za modu, već za nešto drugo.

* Šta smatrate dobrim, a šta lošim u stilu naših devojaka i muškaraca?

- Ono što je dobro kod naših ljudi je otvorenost za novo, nisu zatvoreni za informacije koje dolaze, a loše je što to prepoznaju kao "Instagram" estetiku, koja je često fikcija, nije realna. Nemaju dovoljno hrabrosti da preskoče taj stepenik, pitanje da li su grupa ili pojedinac, i počnu da se oblače tako da se u tome dobro osećaju. Nije poenta da obučete nešto što je ultimativno važno i estetski bitno, već da budete svoji u tome. Delom smo uniformisani, jer smo, sticajem naših nesrećnih okolnosti, zakasnili u konzumerizam, i onda nas je on "napao" kao švedski sto prepun informacija i modne hrane. Ljudi se često "prejedu" tih informacija i onda to ne izgleda dobro. Postoje primeri među mojim kolegama koji dokazuju da je moda lepa stvar, oni izrađuju sjajne modele kojima uspevaju da naprave čarobne priče. Svi oni ljudi koji imaju hrabrosti da budu malo drugačiji, ali pritom ne burleskni, već svoji, daju snagu meni a, siguran sam, i mojim kolegama, da pravimo nove i zanimljive stvari.

Foto Miša Obradović

* Kako biste opisali svoj stil?

- Kao dosadan. Gotovo da sam u uniformi. Dobro se osećam u jednoj boji, teget, i u određenoj estetici koju čine košulja, pantalone, sako. Najekstravagantnija stvar na meni su naočare i poneka ešarpa.

* Smatrate li velikom odgovornošću to što ste stilista predsednika Srbije Aleksandra Vučića?

- Imam veliku odgovornost, jer oblačim instituciju koja se zove predsednik Republike. Ako se etično bavite time, onda bi trebalo da budete odgovorni i prema sebi i prema osobi čiji vam je stil poveren.

* Da li je bilo teško da mu nametnete svoje mišljenje i kažete šta bi trebalo da uradi?

- Nije, jer smo se razumeli. Tu je komunikacija izuzetno važna. Ako je ispravna i tačna, dobićete odgovor sa druge strane, a ako namećete bilo šta što je nekome nejasno i on ne vidi svrhu toga, onda jednostavno natrčavate na zid. Takav je ovaj posao. Kada se bavite ljudima, čak i pojedinim klijentima u mom ateljeu, morate da se posvetite toj osobi i da poštujete njen društveni nivo, gde se kreće... Ne možete klovna obući u papu i papu u klovna, to je nemoguće.

* Koliko tu ima prostora za kreativnost, da li ste donekle ograničeni?

- Tu je reč o jednoj neverbalnoj manifestaciji koja se u pojedinim zemljama ozbiljno studira. Veoma veliki broj šefova država često ima vrlo jasnu poruku kroz svoje odevanje. Jedan od sjajnih primera bila je Medlin Olbrajt, sa svojim broševima koji su uvek imali tajnu poruku šta je htela da kaže. S druge strane, ja nemam potrebu da šaljem tajne poruke, već da poštujem institucionalnost pozicije na kojoj se predsednik nalazi i, koliko je moguće, estetiku onoga što bi trebalo i mi kao zemlja time da predstavimo.

Foto Atelje Igor Todorović

HALjINA KOJA ČEKA POSEBNU ŽENU

* Na koja tri modela ste najponosniji?

- Spadam u dizajnere koji ne smatraju da su haljine njihova deca. Privilegovan sam da imam svoje dete, a jedina haljina prema kojoj imam emotivni odnos je ona sa prve revije, crno-bela, nastala u crtežu tokom školovanja. Sticajem okolnosti, do te revije nije bila realizovana. Jedino ona od početka do danas mora da ima neku ženu kojoj ću reći: "Da, to je haljina za vas". Urađena je samo u jednom komadu, za našu klijentkinju, a originalna, revijska, stoji u ateljeu i moji saradnici se šale da, ako je neko obuče, to će biti ta žena, odnosno slika koju hoću da vidim. Izaziva takvu vrstu emocije. Imam strah od nedovršenog, a ona je bila ta nedovršena haljina u mojoj glavi. E, sad je gotova i mora da sačeka trenutak.

RITUALNI RUČAK SA PREDSEDNIKOM

SVAKI put kad odem u Italiju imam ritualni ručak sa predsednikom moje škole, izvanrednim čovekom koji je poseban autoritet u tom svetu, član je upravnog odbora "Gučija", a nalazi se ispod bilo kakvog medijskog detektora. On kaže, a ja ga uvek citiram: "Ja modu prezirem u njenoj manifestaciji, ali je obožavam u njenoj suštini". Verujem da je on, kao moj "modni otac", u meni izgradio stav da je moda lepa u njenoj suštini, koja se uvek prepozna, a da manifestacija dođe i prođe - kaže Igor Todorović.