Kad panika pokuca, srce zatutnji

Žurim, u panici sam", "Strah me je i u panici sam", "Nisam dobro, u panici sam jer ne znam šta mi se dešava", neke su od rečenica koje često čujemo u razgovoru. Stiče se utisak da se pojam panika upotrebljava nesvesno, zato što najbolje odslikava trenutno stanje u kojem se određena osoba nalazi. Jer, kada neko kaže da je u strašnoj panici, obično se pomisli da je reč o nečem izuzetno ozbiljnom.

A da li se baš uvek radi o panici i šta ona predstavlja, objašnjava neuropsihijatar - psihoanalitičar prim. dr sc. med. Vojislav Ćurčić:

- Panika je, po definiciji, stanje iznenadnog i intenzivnog straha, koji može da doživi pojedinac ili grupa u nekim situacijama, koje su za njih ugrožavajuće. Osećaj ugroženosti može da bude jasan i prepoznatljiv, pogotovo ako je reč o egzistencijalnoj ugroženosti, ali je češće nejasan i neprepoznatljiv. Suština je u tome da se osobe u ovakvim paničnim stanjima ne ponašaju racionalno, već konfuzno i haotično. Preplavljene su strahom zbog čega traže hitnu intervenciju i pomoć. Ukoliko se stanja ili napadi panike ponavljaju, smatra se da je reč o paničnom poremećaju, koji pripada neurotičnom spektru psihičkih, odnosno mentalnih poremećaja.

* Imajući ovo na umu, da li se rečenica "u panici sam" koristi prečesto?

- Ljudi često govore da su u panici, a to zapravo pokazuje da ne mogu da kontrolišu neke situacije ili neka svoja ponašanja. Međutim, to nije isto kao stanje stvarne panike koje karakteriše preplavljujući strah. S obzirom na to da se napadi panike javljaju iznenada i da su jako neprijatni, osobe koje su ih doživele sada razvijaju strah od ponovnog napada. Ovo stanje se prepoznaje po tome što počinju da izbegavaju mesta na kojima se dogodio prvi napad, ili situaciju koju smatraju rizičnom. U tom smislu najčešće izbegavaju zatvorene prostore, gužve, javni prevoz, toplo vreme... A ako baš moraju da idu na takva mesta često traže da im pravi društvo neko njima blizak. Tako se osećaju sigurnije očekujući pomoć pratioca, makar to bilo i neko dete.

* Ko je tome više podložan, žene ili muškarci, i kako se stanje panike ispoljava?

- Panični poremećaj je dosta rasprostranjen. Smatra se da jedan do tri odsto populacije ima ovaj problem ili boluje, i to češće žene. Stanje panike je praćeno određenim telesnim simptomima, kao što su ubrzan rad i lupanje srca, osećaj nedostatka vazduha ili gušenje, neprijatnost u grudima. Prisutno je i drhtanje, znojenje ruku i tela, vrtoglavica i osećaj da će izgubiti svest. Svi ovi simptomi praćeni su još i strahom od smrti, gubitka kontrole nad svojim ponašanjem, kao i ludila.

* Koji tip ličnosti najčešće upada u ovo stanje?

- Panikama i paničnom poremećaju su sklone anksiozne osobe, osobe koje su stalno u nekoj strepnji, koje su preterano brižne gotovo oko svega, uključujući i preteranu brigu za sopstveno zdravlje ili strah od bolesti. Strašljive osobe po svojoj prirodi takođe su kandidati za paniku. One se prepoznaju po tome što reaguju na svaku vrstu straha, počev od detinjstva, pa dalje kroz celi svoj život. U posebnim nepovoljnim okolnostima i periodima života (posao, porodica ili egzistencija), one postaju još nesigurnije, zabrinutije i uplašenije. U nekim trenucima njihova anksioznost zna da poraste i postane toliko intenzivna da provocira panični napad, a oni ostaju nemoćni. Nekada povodi za panični napad mogu da budu vrlo mali, a vrlo često nejasni i neprepoznatljivi.

* Kako pomoći osobi u panici?

- U stanjima panike veoma je važno da su osobe oko njih smirene, da bi ih umirile, ohrabrile i pokušale da ih uvere da će ovo stanje proći, a da se ništa loše neće dogoditi njihovom psihičkom i fizičkom zdravlju. Takođe je važno da se zna da napadi panike najčešće traju od nekoliko minuta do pola sata, te da uspešno mogu da se leče. Najčešće se leče psihoterapijom, lekovima ili kombinacijom psihoterapije i medikamenata. Psihoterapija pomaže da osoba sa ovim poremećajem lakše razume zašto je problem nastao, zašto se održava, i kako što uspešnije da se nosi sa njim. Lekovi se preporučuju da bi se panični napadi smanjili u intenzitetu i frekvenciji ili predupredili. Za ove svrhe obično se daju anksiolitici i antidepresivi. Lečenje traje mesecima, a nekada i duže.

* Može li ovo stanje da se predupredi?

- Pošto se panična stanja dešavaju iznenada, teško ih je preduprediti. Međutim, osobe već posle prvog napada same izbegavaju situacije koje smatraju potencijalno provokativnim, što je često iracionalno stanje uma. Kažem iracionalno, jer izbegavaju mostove, gužve i sva mesta za koja smatraju da nemaju izlaz, kao što su bioskopi, pozorišta, tržni centri... Međutim, zahvaljujući psihoterapiji moguće je otkriti povode za paniku. Ukoliko im se razreši enigma uzroka, panične osobe postaju sigurnije, jer otkrivaju da ova stanja nisu baš tako nepredvidiva, i da se mogu desiti bilo kada i bilo gde. Na neki način nauče kako da se nose sa tim, postaju sve sigurnije, a s vremenom napadi panike potpuno nestaju.

MUKOTRPAN PUT DO DIJAGNOZE

Primedba da se osobe sa panikom leče pogrešno, nije baš sasvim tačna. Oni jesu za lečenje kod psihijatra, ali je zbog telesnih simptoma koji se javljaju tokom napada uobičajeno da se šalju somatskim lekarima, koji leče telo. Međutim, često se događa da se obavi serija ispitivanja, a da lekari ne dobiju pretpostavljene odgovore. U takvim okolnostima podvrgavaju ih novim i novim analizama i ispitivanjima, a odgovori i dalje izostaju. Takvim ponašanjem osobe sa paničnim poremećajem se dodatno plaše i traumatizuju, jer nekada prođu meseci i godine dok se ne jave psihijatru. Razumno je uraditi osnovne internističke i kardiološke analize i isključiti telesne bolesti i poremećaje. Ali je isto tako razumno poslati ih blagovremeno stručnjacima za mentalno zdravlje, ukoliko nema organskih oboljenja. Ne treba smetnuti s uma da je reč o poremećaju psihičke prirode, iako se ispoljava kroz telesne simptome koji najčešće aludiraju na oboljenje srca - naglašava dr Ćurčić.