Nova snaga slabom srcu

POVODOM 9. maja, Evropskog dana srčane slabosti, lekari Kliničkog centra Srbije, specijalno za "Novosti", napravili su vodič kroz nove metode otkrivanja i lečenja bolesti koja pogađa više od 15 miliona ljudi u svetu.

Nove dijagnostičke i terapijske mogućnosi, o kojima za "Novosti" govore profesor dr Petar M. Seferović, direktor Klinike za kardiologiju KCS, docenti dr Arsen D. Ristić i Dragan V. Simić, asistent dr Danijela Trifunović-Zamaklar, dr Milan Dobrić, dr Marko Banović i dr Ivan Milinković, biće predstavljene na Evropskom kongresu za srčanu slabost u Beogradu od 19. do 22. maja. Očekuje učešće oko 4.000 eksperata iz celog sveta.

U poslednje tri decenije je razvijeno više grupa lekova koji pomažu u lečenju srčane slabosti. Većina njih smanjuje simptome i poboljšava kvalitet i dužinu života. Vrsta terapije zavisi od tegoba, udruženih bolesti i opšteg zdravstvenog stanja bolesnika. Kod bolesnika sa teškom srčanom slabošću ili poremećajima sprovođenja koji izazivaju asinhroniju u srčanom radu neophodna je ugradnja veštačkog vodiča ritma, pejsmejkera i/ili kardioverter defibrilatora. Za najteže bolesnike jedini izlaz je transplantacija srca.

3D ultrazvuk

Kod bolesnika sa srčanom slabošću ultrazvučnim pregledom se ne postavlja samo dijagnoza, već često otkriva i uzrok srčanog popuštanja (npr. ožiljak nakon infarkta, oštećenja srčanih zalistaka, bolesti srčanog mišića, urođene srčane mane...). Pored standarnih ehokardiografskih tehnika ubrzano se razvijaju i primenjuju nove, kao što je kvatifikacija pokreta miokarda (srčanog mišića) tokom srčanog ciklusa i analiza mehanike miokardne kontrakcije i relaksacije.

Upotrebom tkivnog doppera i speckle trackig tehike mere se brzine kretanja pojedinih segmenata srca i analizira deformacija sa određivanjem naprezanja srčanog mišića. Analiza mehanike miokarda leve komore tokom srčanog ciklusa omogućava procenu da li se ona obavlja sinhrono, tj. da li se svi segmenti kontrahuju (grče) istovremeno, ili neki od njih kasne, a što ima za posledicu smanjenje ukupne pumpne funkcije.

Takvim bolesnicima je često potrebno ugraditi i savremeni resinhronizacioni pejsmejker čime se funkcija srca poboljšava. Trodimenzionalnom ehokardiografijom (3D) se srčane strukture se vizualizuju značajno bolje, što je važno za preciznija merenja (npr. zapremina srčanih šupljina) i bolju procenu funkcije srca. 3D ehokardiografija je važna za preoperativnu procenu oštećenih srčanih zaslitaka ili hirušku rekonstrukciju leve komore.

Kod nekih bolesnika posle srčanog udara nastaje veliki ožiljak i kesasto proširenje leve komore (aneurizma). Ultrazvuk je ovde neophodan u izboru adekvatne terapije, ukjučujući i nove intervencije ugradnje "padobran" sistema na mestu aneurizme.

Terapija matičnim ćelijama

Popuštanje rada srca, odnosno srčanog mišića, nastalo posle preležanog infarkta miokarda vodeći je uzrok oboljevanja i umiranja u razvijenom svetu. Zbog prekida ili nedovoljnog protoka krvi kroz krvne sudove koji ishranjuju srčani mišić, nastaje masivno umiranje ćelija, što za posledicu ima postepeno menjanje oblika srca i smanjenje njegove sposobnosti da radi kao "pumpa". Centralni događaj u ovom nepovoljnom sledu jeste nepovratni gubitak ćelija srca i njihova zamena nefunkcionalnim, ožiljnim tkivom.

Osnova za primenu matičnih ćelija, i regenerativne medicine uopšte, jeste sposobnost ovih ćelija da se samoobnavljaju i, naročito, mogućnost da zamene i preuzmu funkciju ćelija koje su izumrle, te na taj način vrate izgubljenu ili oslabljenu funkciju datog organa.

Ovo saznanje je i osnova revolucionarne kliničke (C-Cure) studije koju je osmislio ekspert "Majo" klinike profesor Andre Terzić. Studija je sprovedena u nekoliko centara u svetu među kojima je i Klinika za kardiologiju KCS.

Druga generacija matičnih ćelija znači, da su prvobitne (mezenhimalne) ćelije dobijene iz kostne srži pacijenata bile obrađivane i kultivisane u specijalnim laboratorijskim uslovima i na specijalnim hranljivim podlogama u trajanju od šest do osam nedelja, a zatim, pošto bi se utvrdilo da su se ćelije razvile u pravcu funkcionalnih srčanih ćelija odgovarajućeg kvaliteta i u odgovarajućem broju, bile ubrizgavane pacijentima iz kojih su i izvađene. Ćelije su ubrizgavane specijalnom tehnikom direktno u srčani mišić pacijenata.

Pored toga što se pokazalo da je ova metoda izvodljiva i bezbedna za pacijente, i rezultati ove studije su ohrabrujući. Srčana snaga je kod lečenih pacijenata značajno povećana, a i podnošenje fizičkog napora je bolje. Ipak, ovo su tek prvi koraci, i potrebno je nastaviti ispitivanja.

Interventno lečenje

Visok krvni pritisak, predstavlja zdravstveni problem za milione ljudi širom sveta i uzrokuje 7,1 miliona smrti godišnje. Bolesnici sa neregulisanim krvnim pritiskom su u povećanom riziku za nastanak šloga, srčanog udara, srčanog popuštanja, vaskularnih bolesti i hroničnog bubrežnog popuštanja. Pretpostavlja se da je oko dve trećine bolesnika sa visokim krvnim pritiskom nelečeno ili neadekvatno kontrolisano. Među ovim bolesnicima se nalaze i oni koji imaju poseban tip hipertenzije, a to je rezistentna hipertenzija (pritisak iznad 160/110 mmHg uprkos upotrebi tri leka za snižavanje krvnog pritiska i diuretika u punoj dozi). Nedavno je pokazano da je ovaj tip hipertenzije u vezi sa neadekvatnom aktivnošću nerava koji se nalaze oko bubrežne arterije. Od nedavno postoji rešenje za ovu grupu bolesnika. U pitanju je radiofrekventna renalna denervacija. Intervencija se obavlja kroz krvni sud u preponi, u lokalnoj anesteziji. Kateter se plasira u bubrežnu arteriju i zagrevanjem radiofrekventnom energijom se modifikuju nervni završeci koji se nalaze u samom zidu krvnog suda koji ishranjuje bubreg.

Pacijenti koji ne reaguju na lekove, a imaju krvni pritisak iznad 160 mmHg, i kod kojih ne postoji drugi uzrok hipertenzije (npr. metaboločki poremećaji, tumori nadbudrega, itd.) kandidati su za ovu intervenciju. Ova nova metoda se pokazala kao bezbedna i efikasna, što pokazuju i prve kliničke studije od 2009. godine. Kod bolesnika lečenih ovom metodom došlo do redukovanja krvnog pritiska u proseku za 23/11 mmHg nakon 12 meseci i 32/14 mmHg nakon 24 meseca. Komplikacije vezane za ovu proceduru su retke, procedure traju oko 40 min, a jedina nelagodnost tokom intervencije može biti bol u leđima, zbog čega se tokom procedure mogu dodati lekovi protiv bolova i lekovi za opuštanje.

Do kraja godine se planira da se ova metoda počne da primenjuje na Klinici za kardiologiju Kliničkog centra Srbije.

Kućni monitoring

U svakom segmentu zdravstvene zaštite, rano otkrivenje bolesti, omogućava pravovremeno lečenje i ima značajan uticaj na dalji tok i prognozu bolesti. Kod srčane slabosti, postoji povišena vrednost moždanog natriuretskog peptida (BNP) u krvi. Visina ovog parametra prati težinu bolesti i značajna je za procenu prognoze ovih bolesnika. Lečenje vođeno vrednostima BNP-a može da smanji broj hospitalizacija i smrtnost kod bolesnika sa srčanom slabošću ispod 75 godina starosti.

U poslednje vreme napravljeni su uređaji koji su jednostavni za upotrebu i omogućavaju laku i tačnu laboratorijsku dijagnostiku dostupnu i u kućnim uslovima. Oni omogućavaju ne samo određivanje BNP-a, već i drugih kardiovaskularnih, bubrežnih, toksikoloških i specifičnih parametara ženskog zdravlja. Ovi uređaji mogu da dovedu do kompletne revolucije u dijagnostici i lečenju srčane slabosti i drugih oboljenja danas.

Heftalica za zaliske

Interventna kardiologija je u poslednjoj deceniji doživela veliki napredak, pre svega zahvaljujući prodorima u oblasti intervencija na koronarnim arterijama srca. Trenutno se dosta radi na usavršavanju materijala koji se koriste za intervencije, pa se puno očekuje od razvoja tehnologije stentova koji se resorbuju nakon određenog vremena od ugradnje, kao i od stentova koji su namenjeni za lečenje suženja na račvama velikih krvnih sudova srca.

Pored ove oblasti, koja se tradicionalno smatra osnovom interventne kardiologije, trenutno vlada veliko interesovanje istraživača u svetu za tzv. nekoronarne intervencije, tj. intervencije kojima se leče strukturne bolesti srca, što je oblast koja se klasično smatra indikacijom za hirurško lečenje. Tu se pre svega misli na ugradnju veštačkog aortnog zaliska kod starijih bolesnika kod kojih je klasična operacija suviše rizična, a zatim i na niz metoda kojima se popravlja funkcija obolelog mitralnog zaliska: mitra-klip ili heftalica za oboleli srčani zalistak i ugradnja mitralnog prstena u koronarni sinus.

Interesantna je i mogućnost zatvaranja tzv. aurikule u levoj pretkomori sa ciljem da se spreči stvaranje i otkačinjanje krvnih urgušaka kod bolesnika koji imaju jedan vid aritmije (tzv. pretkomorsku fibrilaciju). U ranoj fazi ispitivanja je izolacija aneurizme leve komore (koja nastaje kao posledica velikog oštećenja srca nakon srčanog udara) pomoću tzv. "padobrana", kojim se oboleli segmenti srca isključe iz cirkuacije. Za sada je u Srbiji ovom metodom lečeno nekoliko bolesnika na KCS i Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje".