Fejsbuk ne može da nadoknadi zagrljaj

Prijateljstvo se ne bira, ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav, reči su velikog pisca Meše Selimovića. O odnosima među ljudima je mnogo rečeno i napisano. Ali čini se nikad dovoljno. Prijatelji su tu kada pobeđujemo i gubimo, naš glas razuma i podrške u važnim trenucima. Neko koga smo sa velikim poverenjem pustili u naš svet. Neprocenjiv dragulj u životu svakog čoveka. Ono što drugima ne govorimo o sebi, znaju samo prijatelji, naše tajne, misli, osećanja, dileme...

U surovoj egzistencijalnoj borbi, koju nameće savremeni način života, kao da smo ih nepravedno zapostavili, ali i oni nas. Nema druženja kao nekada, zabava u kućnom ambijentu, izlazaka, provoda do zore... Zašto su današnja prijateljstva površna? Kada smo postali takvi? Psiholog i psihoterapeut Stanislava Popov naglašava da se međuljudski odnosi po formi i sadržini nužno menjaju kao i samo društvo:

- Ako su današnja prijateljstva površnija, onda je to posledica višečasovnog rada, manjka slobodnog vremena, ali i promena u načinu zabave, pa i druženja na internetu. Međuljudski odnosi preživeli su mnoge transformacije sa razvojem čovečanstva. Od toga kolika bliskost među njima se smatra pristojnom i poželjnom, koje informacije delimo sa drugima, do toga šta je u redu da znamo jedni o drugima i na koji način to činimo (lični kontakt, pismo, imejl, SMS). Mislim da se starijoj populaciji današnja prijateljstva čine površnija, zbog sopstvenog načina odrastanja i druženja. Ne bih rekla da su se sasvim izgubila, već su manje zastupljena. I danas ima prostora za iskrena prijateljstva, koja podrazumevaju bliskost, poverenje i saosećanje, ali je to pitanje prioriteta. Da bi se takav odnos izgradio i održao potrebne su ozbiljne lične investicije u vidu vremena, truda i emocija. Pitanje je da li je to u današnjem konzumentskom društvu isplativo. Isplativost nije slučajno izabrana reč.

Lični izbor i stil života

S obzirom na to da ljudi danas imaju manje slobodnog vremena nego ranije, društvene mreže su za mnoge postale supstitucija za živi kontakt, smatra naša sagovornica. Druženje sa prijateljima se u znatnoj meri pretvorilo u povremeno viđanje, pa sa njima na brzinu popijemo kafu u gradu, u pauzi za ručak, posle posla, dok čekamo vreme za poslovni sastanak...

- Za neke je to jedino slobodno vreme, a za druge stil života i lični izbor - ističe, za "Život plus", Stanislava Popov. - Prioritete postavljamo sami, ako se na taj način družimo sa ljudima, onda smo tako izabrali. Činjenica je da smo opterećeni poslovnim i privatnim obavezama i problemima, ali svako od nas može da nađe vremena za ono što mu je važno. Kvalitetni socijalni odnosi su bitni za mentalno zdravlje i psihološko blagostanje ljudi, ali se razlikujemo po tome koliko kontakta nam je potrebno. Ne treba upadati u zamku preterane generalizacije. Usamljenost je nekada razlog za dolazak na psihoterapiju, a ta usamljenost može biti posledica više virtuelnih a manje realnih poznanstava, nedostatka socijalnih veština ili postepeno razvijane otuđenosti.

Gde su nestali ljudi sa kojima smo nekad bili bliski ili smo bar tako mislili?

- Pitanje je šta podrazumevamo pod pravom bliskošću. Ranije smo se viđali sa ljudima ili ih zvali telefonom da bismo imali doživljaj da smo u stalnom kontaktu. Sada nam njihovo prisustvo na društvenim mrežama stvara tu iluziju, a to je veoma površan kontakt. Ako nam se odnos sa nekim svodi na to da znamo šta se u njegovom životu trenutno događa, onda to i nije prava bliskost. Društvene mreže ne mogu da nadoknade duge razgovore, zagrljaj, dodir, i za to nije potreban kvantitet. To možete da ostvarite i sa nekim koga ne viđate često, ali kada se sretnete to je prava stvar. Pravih prijatelja je uvek bilo malo u našim životima, manje nego drugara, poznanika, zabavljača...

Okrenuli smo se sebi

Nisu nestala samo česta druženja, već i poverenje. Razgovori i susreti sa prijateljima su manje sadržajni i bez suštine, sve se svelo na površnu komunikaciju i razmenu opštih i beznačajnih informacija. Nekada smo više verovali jedni drugima, zašto je nestalo poverenje? Stanislava Popov kaže da bliskost i empatiju potrebnu za kvalitetan prijateljski odnos ne možemo da gradimo na daljinu.

- Za to je potreban živi kontakt, proživljavanje zajedničkih trenutaka, važnih događaja koji vas zajedno oblikuju i menjaju i pomažu da se razvijate. Ako socijalni život svodimo prevashodno na društvene mreže, onda se kvalitet živog kontakta urušava i kvari. Tada je i očekivano da nemamo poverenje u ljude. Na osnovu čega bismo ga imali? Individualizacija i okrenutost sebi su uzele maha. Ljudi često nisu zainteresovani za druge više od onoga koliko oni mogu da nas zabave ili da nam koriste. Okrenuti smo sopstvenim problemima, što nije začuđujuće, niti nužno loše, jer su to zahtevi vremena u kojem živimo i moramo da se prilagodimo. Neretko čujem od klijenata da im znači da razgovaraju sa psihologom o sopstvenim problemima, između ostalog i zato što im prijatelji govore samo ono što žele da čuju, a ne istinu. U ljudskoj prirodi je i sklonost da se poredimo sa drugima i sebe prikazujemo u boljem svetlu, pa nije uvek zgodno otkrivati slabosti pred njima. Sve su to razlozi koji dovode u pitanje poverenje u druge ljude.

Društvene mreže preko kojih komuniciramo, razmenjujemo utiske i fotografije sa odmora, putovanja ili porodičnih slavlja, često ne predstavljaju istinsku i realnu sliku prijateljstva. U tom virtuelnom svetu sami kreiramo svoj profil i biramo sadržaj koji ćemo prikazati drugima. I to ono što je po našim kriterijumima najlepše i najglamuroznije.

- Tu imamo kontrolu nad tim šta ćemo prikazati, a biramo i auditorijum koji će nas pratiti - kaže Stanislava Popov. - Ukoliko želimo, možemo imati i svojih pet minuta slave. Mnogi ljudi preko društvenih mreža plasiraju lične stavove, proizvode, informacije različite vrste, i to je O.K. Društvene mreže kao platforma za druženje i komunikaciju mogu biti veoma korisne za nesigurne i stidljive. Za ostale, takva komunikacija je brža i ekonomičnija. Omogućava nam i da imamo kontinuirani kontakt sa prijateljima, poznanicima i poslovnim prijateljima u inostranstvu. Ipak, društvene mreže nisu i ne mogu biti zamena za živi kontakt, bar kada je prijateljstvo u pitanju. Nekad nam je samo zagrljaj potreban, odnosno ono što samo neverbalna komunikacija može da pruži, držanje tela, sjaj u očima, stisak ruke... Nekada nam je samo važno da prijatelj bude pored nas.

VAŽNO JE IMATI, A NE BITI

Šta nam je postalo dragocenije od prijateljstva? Naša sagovornica naglašava da današnje konzumentsko društvo više ceni "imati" nego "biti":

- Sve je na tržištu, pa smo tako i mi roba koju valja što bolje marketinški plasirati da bi se prodala. To ne važi samo za naš poslovni život, nego i za privatni, ako analiziramo lične profile na društvenim mrežama. U toj atmosferi nema baš mnogo mesta poverenju u druge. Sigurnost i poverenje zasnovani su na onome što neko stvarno jeste, a ne šta poseduje i plasira kao svoj osnovni kvalitet.