Čovek se (ne) menja

Ljudi se ne menjaju, čuli smo milion puta. Ali ma koliko puta da čujemo tu rečenicu, teško nam je da u nju poverujemo. Idealista u nama veruje da su promene moguće, dok se realista pita da li, ako je teorija o nemogućnosti promene tačna, znači da će partner uvek biti neodgovoran, sestra sebična, majka tvrdoglava, a dete lenjo.

Svedoci smo nebrojenih raskida zbog toga što je jedna strana želela da se ona druga promeni. Prisustvujemo nizu porodičnih svađa koje se, mislimo, ne bi dešavale kad bi partner postao pouzdan, dete odgovorno, prijatelj fleksibilniji. Kad bi se "samo" ona druga strana promenila.

Da li je moguće da se čovek promeni? Da li je reč samo o sitnim promenama ili potpunim zaokretima? Od čega zavisi da li ćemo od sutra zaista biti drugačiji ili nastaviti po starom? Zašto kada pričamo o promeni uglavnom gledamo u druge?

Strah van mirne luke

Psiholog i porodični psihoterapeut Dragana Deh kaže da je reč o veoma kompleksnom pitanju iako na prvi pogled deluje sasvim jednostavno.

- Svi se mi ponekad pitamo kako da dođemo do željene promene, ali kao po nepisanom pravilu, najpre tražimo da se promeni neko drugi ili spoljne okolnosti, a ne mi sami. Jedino što ne možemo promeniti je naš temperament, sa njim se rađamo i drugujemo do sudnjeg dana. Sve ostalo, ponašanje, pojedini postupci, uverenja, stavovi, sve se može, uz manji ili veći napor, menjati. I karakter se može nadograđivati. Prvo i osnovno što treba da znamo je da druge promeniti ne možemo, ali sebe svakako možemo - kaže naša sagovornica.

Verovatnoća da će odgovor na pitanje "možeš li da se promeniš" biti negativan raste ulaskom u četvrtu deceniju. Ideju o tome da se nakon 30. rođendana ličnost ne menja uspostavio je još 1890. godine psiholog sa Harvarda Vilijam Džejms koji je u tekstu "Principi psihologije" napisao:

- Kod većine nas, do 30. godine, karakter je zacementiran i neće ponovo omekšati.

Naša sagovornica ističe da je izvesno da smo po ulasku u četvrtu deceniju iskusniji, mudriji, zreliji iako se individualna iskustva umnogome razlikuju.

- Tad su promene najčešće, ozbiljne i često trajne, ukoliko odgovore na potrebe individue. Neki ljudi vole promene, posla, načina i mesta življenja, žude za konstantnom dinamikom. Drugi, pak, vole stabilnost i sigurnu luku. Sve dok ne ugrožavamo sebe i druge, dobro je živeti sopstvene izbore. I, naravno, dok nam spoljne okolnosti to dozvoljavaju. Neki kažu da se ljudi plaše promena, jer svaka neizvesnost rađa strah, što velikim delom jeste istina. Ali isto tako i ljubav prema promeni može da ukazuje na nestalnost kao osobinu ličnosti, koja nije uvek socijalno poželjna - zaključuje psiholog.

Uzmi ili ostavi

Da li uopšte želimo da se promenimo? Da, ako je suditi po istraživanju Univerziteta u Ilinoisu. Većina ispitanika priznala je da je nezadovoljna svojom ličnošću i voleli bi da se promene u pozitivnijem pravcu. Želja, dakle, postoji. Ali sama želja nije dovoljna, upozorava studija objavljena u "Magazinu ličnosti i socijalne psihologije", koja pokazuje da je potrebno mnogo napora kako bi se ličnost promenila. U studiji je učestvovalo 377 studenata koji su na početku svake od 16 nedelja popunjavali test ličnosti i birali zadatak koji je trebalo da im pomogne na putu promene. Izazovi su svake nedelje postajali teži, na primer ako su izabrali da budu ekstravertniji, prve nedelje bi imali zadatak da kažu "zdravo" prodavcu, dok bi naredne morali da budu na čelu grupnog projekta. Ispostavilo se da što je bio veći broj izazova koje su rešili, osobine su se više menjale. To znači da se ličnost može menjati ako promeni aktivno pristupimo. S druge strane, ako prihvatimo izazov, a ne radimo ništa da bismo ga ostvarili, može se čak dogoditi promena suprotna od željene. Naučnici pretpostavljaju da neuspeh demorališe ljude, čini da pomisle da nisu sposobni za promenu, pa se još više učaure. Zato savetuju da uspostavimo plan i krenemo laganim koracima. Da budemo spremni na neuspeh, jer to što nije uspelo odmah, ne znači da neće.

- Do unutrašnje promene ne dolazi dovoljno često, čak i kada smo svesni da je iskorak neophodan. Upravo u trenutku kada dotaknemo neko, uslovno rečeno, dno ili dođemo do zida, kada dalje više ne možemo delovati na način na koji smo do tog trenutka, stvaraju se uslovi za promenu. Tada je promena moguća, a često i izvesna, bar kad se radi o individuama i sa sasvim prosečnim kapacitetima. Uglavnom ružni, bolni, neprijatni događaji ili uslovljavanje od strane života, na primer zdravlje, egzistencija, češće nas dovode do ozbiljne i trajne odluke, nego veselje. U veselju smo opušteni i bez pritiska - primećuje psiholog.

Tada često bližnjima koji od nas očekuju da se promenimo kažemo "ja sam prosto takav, uzmi ili ostavi". Ili, pak, stalno obećavamo da ćemo od sutra sve drugačije, ali to ne ispunimo. Ni jedno ni drugo nije pošteno, ističe naša sagovornica. Ako smo u koži osobe od koje se promena očekuje, trebalo bi prvo da razgovaramo sa sobom.

- Unutrašnji dijalog je veoma važan, pre svega za samu ličnost. Da se zapitamo koliko puta se desi da nam neko ukazuje na iste ili slične propuste ili potrebu za promenom, da li je to za nas zaista važno ili je reč o subjektivnoj, pojedinačnoj želji nekog ko nam je u blizini. A najvažnije je da osvestimo, iako to najčešće odlično znamo, zašto radimo nešto što možda ne bi trebalo ili ne radimo ono što bi možda bilo potrebno. Odluka jeste naša, a odgovor drugima treba da usledi nakon dogovora sa sobom - zaključuje psiholog.

BRAT I SESTRA KAO NEBO I ZEMLjA

Svedoci smo pojave da su braća i sestre koji su odrasli u istoj porodici često kao nebo i zemlja, zbog čega postaje jasno da vaspitanje nije jedini faktor koji oblikuje dete. Mnogi su takođe skloni da za sve falinke optuže genetiku, ali ni ona nije isključivi krivac.

- Nauka kaže da se ličnost formira i pre samog rođenja, a da geni, vaspitanje, odnosno socijalno okruženje, uslovi života i sam temperament i aktivnost individue imaju zajedničko učešće u razvoju, pa tako i u promeni. I upravo od navedenih faktora zavisiće i intenzitet i frekvencija promena tokom života - objašnjava psiholog Dragana Deh.

MEDVEĐA USLUGA

Pre nego što se sledeći put zapitamo zašto je naše dete neodgovorno, možda bismo mogli da razmislimo da li smo i sami doprineli toj osobini.

- Sigurno se neće promeniti neorganizovana i neodgovorna osoba dokle god ima ko da je organizuje i da umesto nje preuzima odgovornost. U narodu se to zove "medveđa usluga", kao što znamo, a ipak često mnoge stvari radimo umesto drugih ili dopuštamo da drugi rade umesto nas. U današnje vreme postoji mnogo korisnih seminara i radionica orijentisanih na sticanje ovih ili sličnih veština - kaže psiholog.