Za Sofokla, on je jedini zločin. Za hrišćanstvo, jedan od sedam smrtnih grehova. U pozadini je svih velikih grešaka, kaže engleski slikar Raskin. On je strast koju je od svih najteže savladati, govorio je Bendžamin Franklin. Reputacija mu, dakle, nije sjajna. Pa opet, bez njega ne možemo da živimo. Ponos.

Osećamo ga kad završimo fakultet, kad ostavimo cigarete, kad smršamo. Zbog njega blistamo, hodamo uspravljene glave, šepurimo se kao paunovi. Lako se pretvori u aroganciju i stav da smo bolji od drugih. Sprečava nas da priznamo da smo pogrešili, da potražimo pomoć. Ide uz taštinu i gordost, pa onda nije ni čudo da je Sveti Avgustin primetio da ponos pretvara anđele u đavole.

OSEĆANjE ILI OSOBINA

Da li nam ponos donosi više štete ili koristi? Na šta treba da budemo ponosni? Šta je zapravo ponos? Za dvostruku reputaciju ponosa zaslužna je zbrka u našem jeziku, primećuje psiholog Stanislava Popov. Prema rečima sagovornice "Života plus", ponos je pre svega emocionalni doživljaj koji se javlja kad uspemo da ostvarimo nešto što se u našoj sredini smatra značajnim.

- U tom značenju, ponos se odnosi na ostvarivanje nekog standarda i sastoji se od više povezanih osećanja kao što su zadovoljstvo sobom, osećanje lične važnosti i često, mada ne nužno, superiornost. Za osećanje ponosa važni su i drugi ljudi jer obično baš oni treba da vide naše postignuće, a bogami i da nas zbog toga cene, a najbolje je ako nam se dive. Ponositost se u drugom značenju koristi kao opis karakterne osobine za osobu koja drži do sebe, koja je dostojanstvena, što ima pozitivnu konotaciju, ali i gorda i sujetna, što ima negativnu konotaciju - objašnjava psiholog.

Naša sagovornica kaže da se ponos razvija zajedno sa ostalim emocijama, negde u isto vreme kada i stid, neposredno pre treće godine. Tokom razvoja, ovo osećanje se usložnjava, a od vaspitanja i sredine u velikoj meri zavisi da li će dominirati zdrava ili nezdrava forma ponosa, ističe psiholog.

- Zdrav ponos se odnosi na osećanje argumentovanog samozadovoljstva kada zaista imamo čime da se pohvalimo, ali ne smatramo da smo zbog toga više biće u odnosu na ostatak sveta. Nezdrava varijanta je ona u kojoj dominira doživljaj superiornosti i više vrednosti u odnosu na druge, neretko i prezir. Ovakav ponos je deo narcističke ličnosti i može predstavljati kompenzaciju za duboki osećaj inferiornosti. Osobe sa ovim osobinama su najčešće emocionalno nestabilne, sklone euforiji, očajanju, besu, ljubomori, nepoverenju. Tu je i potreba za kontrolom drugih i sklonost agresivnom reagovanju naročito u susretu sa kritikom ili neuspehom - ističe psiholog.

ZDRAV I NEZDRAV

I ponos kao karakterna osobina može biti zdrav i nezdrav. Upravo od toga kako ga shvatamo, zavisiće i da li će nam on u životu donositi više štete ili koristi. Biti dostojanstven je konstruktivan odnos prema sebi i svetu jer pokazuje da smo zadovoljni, zahvalni, ali ne mislimo da smo bolji od drugih, kaže naša sagovornica.

- Sa druge strane, ako svoje postupke, uspehe i neuspehe poistovećujemo sa celim svojim bićem, onda je to štetno. Ako nismo u stanju da kritiku prihvatimo kao informaciju o svojim postupcima ili da zamolimo za pomoć kad je neophodna, onda smo na gubitku. Ovde zapravo govorimo o sujeti. Kada smo, na primer, suviše probirljivi u pronalaženju zaposlenja u situaciji kad nemamo izvore prihoda, a jasno nam je da smo drugima na teretu, onda na tu vrstu ponosa ne možemo gledati kao na nešto konstruktivno - ističe psiholog.

Ponos nije samo individualna kategorija. Srbi za sebe vole da kažu da su ponosan narod, a američko istraživanje sprovedeno 2003. godine, u kome doduše nismo učestvovali, pokazalo je da se svojom zemljom najviše ponose Amerikanci. Sledeći su Australijanci i Austrijanci. Najmanje se ponose stanovnici istočne Nemačke (istraživači su namerno ostavili Nemačku podeljenu), zatim Letonije i Slovačke. Srbi su ponosan narod ili ponosan sam što sam Srbin - nije, ipak, isto.

- I ovde treba napraviti razliku između ponosa zbog uspeha sunarodnika i ponositosti kao kolektivne osobine. Kad kažemo da su Srbi ponosan narod, to je zapravo preterano generalizovanje jer ne može se svim pripadnicima jedne nacije pripisati ista osobina. Taj nacionalni ponos je karakteristika koju vole da ističu oni kojima je nacionalno biće važan i neodvojiv deo ličnog identiteta. Poistovećuju ga sa dostojanstvom, pa ga vide kao vrlinu. Takav ponos je nekad samo jedan pokazatelj patriotizma, ali se i on može deformisati u doživljaj nacionalne superiornosti i nadmenosti. Političari često pozivaju narod na očuvanje nacionalnog ponosa, ali treba biti veoma obazriv jer je to plodno tlo za manipulaciju i zloupotrebu - upozorava naša sagovornica.

KIĆENjE TUĐIM PERJEM
Neko se ponosi svojim postignućima, neko pak tuđim. Najčešće se ponosimo uspehom bližnjih, ali i onih sa kojima se identifikujemo. Treba li se ponositi nečim što nije naša zasluga? Nečim što je, na primer, uradio naš deda kog nismo upoznali? Ili fudbalerima koji su znojeći se osvojili titulu dok smo im "pomagali" jedući čips iz fotelje?

- Ponos povodom ličnih uspeha stariji je od ponosa zbog uspeha nama važnih osoba. Ali to ne znači da je on nužno i bolji i zdraviji od ponosa zbog tuđe uspešnosti. Da bismo bili ponosni na druge, odnosno na njihovo postignuće, potrebno je da se prvo identifikujemo sa njima, pa da njihov uspeh doživljavamo kao nešto u čemu smo makar delimično zaslužni ili naprosto što te osobe volimo te ih smatramo delom sebe. To je obično ponos roditelja zbog postignuća dece, ali i ponos zbog uspeha reprezentacije u nekom sportu jer je kod mnogih ljudi nacionalno biće sastavni deo identiteta i to je u redu. Ne možemo reći da njihov ponos nije legitiman ako se radi o autentičnoj radosti zbog postignutih uspeha i u isto vreme osećaja radosti zbog povezanosti sa onim ko je uspešan - kaže Stanislava Popov.

Naša sagovornica, ipak, upozorava da ovde vreba opasnost od identifikacije sa uspesima drugih kao mehanizmom odbrane zbog nedostataka u sopstvenoj slici o sebi.

- Osim što je na ličnom planu nekonstruktivno, može biti ugrožavajuće za osobu sa čijim se uspesima identifikujemo jer možemo postati veoma navalentni, pa i agresivni u postavljanju zahteva koje očekujemo da ta osoba ispuni. Ukoliko naša očekivanja nisu ispunjena, možemo postati čak veoma surovi, što predstavlja nasilje nad osobom čijim uspesima želimo da se kitimo, a ono se dešava čak i nad sopstvenim detetom - upozorava psiholog.