Život stvarno nije fer

U jednoj epizodi stripa "Hogar Strašni", glavni junak stoji na svom brodu koji samo što se ne prevrne zbog oluje, i besno, pogleda uprtog uvis, viče: "Zašto mene?" U drugoj sekvenci, nebo mu, uz grmljavinu, odgovara: "Zašto da ne?"

Tako bi ukratko mogao da se opiše život. Sve počinje već u detinjstvu, s prvim koracima, dok još nismo ni svesni sebe. Prvo nam drug u vrtiću otme igračku, zatim nas roditelji kazne za nešto što je sestra uradila, pa u školi dobijemo nižu ocenu od vršnjaka koji su manje učili.

Onda odrastemo, ali nepravda ostaje naš verni pratilac. Svuda je, u supermarketu, gde nas drska mušterija zaobiđe i prva stigne na kasu, na poslu, kada šef umesto nas unapredi manje sposobnog kolegu, u bliskim odnosima, kada nas prijatelj izda...

Onda nas sačeka kod kuće, kad razmišljamo o svom životu, pitajući se šta smo pogrešno uradili kad smo igrali po pravilima a poznanik koji nije ni bolji, ni vredniji, ni pametniji je bolje prošao. Ili, kad po ko zna koji put vidimo da dobri ljudi umiru a zlotvori "pucaju" od zdravlja, da sirotinja gubi kuće u požarima i poplavama a bogatašima ne fali ni dlaka s glave...

I tako postepeno shvatamo da je, osim smrti, jedina konstanta u životu - nepravda.

Od trpljenja do revolucije

Mada je "život nije fer" jedna od prvih lekcija koju učimo, nikako da je savladamo ni u zrelom dobu. U detinjstvu se sa njom nosimo tako što plačemo, kasnije besnimo, nekad vičemo naokolo: "Nepravda, nepravda", kao Kalimero, nekad se punimo jedom i ogorčenjem. A šta u stvari treba da radimo kad doživimo nepravdu? Kako da se izborimo sa njom? Zašto smo svi svesni kad je nama učinjena nepravda a retko ko misli da je učinio nepravdu drugoj osobi? Kako razgraničiti pravu i umišljenu nepravdu?

Diplomirani psiholog master Dragana Brdarić Leka, iz Psihološkog centra za savetovanje "Self", objašnjava da doživljaj pravde imamo kad nam se čini da svi dobijaju zaslužen tretman, odnosno da ukoliko neko ulaže više, više će mu biti nadoknađeno, kao i obrnuto, ukoliko neko krši pravila, da će snositi posledice za svoje postupke. Pošto svet nije pravedno mesto, jasno je da kada vidimo da je neko uskraćen za svoja prava imamo doživljaj nepravde, objašnjava sagovornica "Života plus".

- Ovaj doživljaj je često praćen reakcijama besa, tuge, stida, krivice, nezadovoljstva i sličnim negativnim emocijama koje su po sebi neprijatne i bolne. Iako se stalno susrećemo s mnoštvom nepravednih situacija, naš doživljaj nepravde može da zavisi od mnogo faktora, među kojima su kultura, vrednosti, okolnosti, lične karakteristike osobe, način na koji shvatamo datu situaciju - objašnjava psiholog.

Ni naša reakcija nije ista. Dok se neko trudi da zaboravi nanetu nepravdu, drugi se žali svima koji žele da ga slušaju, treći se teši da "neko gore" sve gleda i da postoji kosmička ravnoteža. Ne postoji jedan ispravan način kako se treba nositi s nepravdom, kaže naša sagovornica. Jedan od faktora koji utiče na našu reakciju je da li je situacija van naše kontrole ili možemo nešto da preduzmemo.

- U životu nam se dešavaju situacije povodom kojih ništa ne možemo da uradimo, na primer, iznenadna smrt bliske osobe ili drugi nenadoknadiv gubitak. Tada nam ostaje samo da naučimo da prebolimo ili da prihvatimo okolnosti. Nekad, opet, doživljaj nepravde može da posluži kao motivacija za neku akciju ili promenu. Setimo se velikih socijalnih pokreta koji su bili motivisani nepristajanjem ljudi na nepravdu - podseća psiholog.

Žrtva nesrećnih okolnosti

Prema njenim rečima, opterećivanje razmišljanjem o događaju bez smišljanja rešenja je nekonstruktivno, kao i držanje sebe u poziciji bespomoćne žrtve nesrećnih okolnosti, ali i krivljenje sebe za situaciju za koju nismo odgovorni.

- U takvim slučajevima je od pomoći da realistično sagledamo situaciju, procenimo da li nešto možemo da uradimo da popravimo svoj položaj povodom kog doživljavamo nepravdu i, konačno, da procenimo da li imamo kapacitete i da li hoćemo da nešto preduzmemo. To će nam pomoći da izbegnemo doživljaj bespomoćnosti. Možda će nam biti potrebna i podrška bliskih osoba, pa je dobro da razmislimo od koga možemo da očekujemo podršku. Ne zaboravimo da čak i kada ne možemo da uradimo ništa da bi se konkretna situacija promenila, možemo da pomognemo sebi tako što ćemo da prihvatimo, kao deo realnosti, da je život ponekad, ma šta mi radili, nepravedan - kaže psiholog.

Nemačko istraživanje pokazalo je da deca razvijaju osećaj za pravdu oko šeste godine. Mada mališane ne možemo da zaštitimo od nepravde, možemo uraditi mnogo toga što će im pomoći da se izbore s tom neprijatnom situacijom. Prvi korak je, prema rečima naše sagovornice, da dozvolimo detetu da iskaže svoje nezadovoljstvo i da mu damo do znanja da ga razumemo, da smo i sami bili u sličnim situacijama i znamo kako je to neprijatno. Ukoliko se u datoj situaciji nije najbolje snašlo, možemo kroz razgovor izlistati potencijalna rešenja, moguće poteze, odglumiti sličnu situaciju u kojoj bi dete moglo da isproba različita ponašanja, savetuje psihoterapeut.

- Na kraju, možemo da na ličnom primeru pokažemo kako se nosimo sa nepravdom. To ne znači da detetu treba da predstavimo sebe kao neustrašive supermene koji se uvek proaktivno i hrabro hvataju ukoštac sa svakom situacijom koja se učini nepravednom, već je dobro da dete vidi primere kada smo se zauzeli i izborili za sebe, kao i one gde smo bez ogorčenosti i očaja prihvatili stanje stvari koje nije moguće promeniti - zaključuje psiholog.

JA ZASLUŽUJEM VIŠE

Veoma je važno razgraničiti stvarnu i umišljenu nepravdu, jer nas ova druga navodi da uđemo u poziciju žrtve i mislimo kako smo rođeni pod nesrećnom zvezdom.

- Nažalost, zaista se dešava da je osoba često izložena okolnostima koje opravdano doživljava nepravdom - uzmimo za primer ljude koji su živeli u ropskom položaju ili osobe koje svakodnevno trpe diskriminaciju. Ali postoje i primeri kada osoba u situacijama koje ostali ne bi procenili nepravednim ima doživljaj da je za nešto uskraćena. Ponekad ljudi imaju nerealnu sliku o tome šta im sve pripada, te ne procenjuju realistično odnos uloženog truda i ishoda do kog su došli nekim svojim zalaganjem. U takvom slučaju osoba očekuje da bude nagrađena u većoj meri, pa u slučaju izostanka priznanja doživljava da joj je naneta nepravda - kaže Dragana Brdar Leka.

NAJLAKŠE JE "KUKATI"

Gotovo svako od nas poznaje osobu koja je uprkos lošoj početnoj poziciji, siromaštvu, teškom detinjstvu, invaliditetu uspela da napravi nešto od svog života, dok su drugi izabrali da jadikuju nad svojom sudbinom zbog mnogo manjih problema. Priča o nepravdi nas u ovim situacijama zapravo samo koči i oduzima energiju koju je moguće usmeriti konstruktivnije.