Samo u tišini čujemo sebe

MOŽE biti lepa, zloslutna, opominjuća, zastrašujuća, izdajnička, neprijatna, radosna. Za mnoge, njen zvuk je najlepša muzika za uši. Tišina.

Ona govori kad reči zataje, a, ako je verovati Balaševiću, nekad zna prepasti džina, kad ispusti krik. Tišina je pravi prijatelj koji nas nikad ne izdaje, govorio je Konfučije. Ništa ne jača autoritet kao ona, opominjao je Leonardo da Vinči. Kad nastupi u pravo vreme, bolja je od bilo kakvog govora, isticao je Plutarh.

U svetu buke, beznačajnih reči, nebitnih ćaskanja, ne zvuči neobično ideja da se s vremena na vreme isključimo. Ali, stiče se utisak da je savremeni čovek zaboravio da ceni tišinu. I da je se plaši. Zato ima potrebu da je "popunjava". Da pusti televizor čim ustane kako bi se nešto čulo u kući. Da sluša muziku dok ide na posao, a dan završi sa telefonom u krevetu. Teolog i životni trener Antonio Aras primećuje da je tišina preko potrebna za naš psihički i duševni mir, ali je uprkos tome, sve manje cenimo. Sagovornik "Života plus" nema dilemu - bombardovani smo sa svih strana.

- U momentima kada smo umorni, uzimamo telefone da se malo relaksiramo, često to radimo i pred spavanje. I umesto da se nekoliko sati pred spavanje isključimo sa mreže, odmorimo od viška informacija, mi se ionako već umorni, umaramo još više. Sve ove stvari upućuju nas na pitanje da li mi uopšte možemo da iznesemo tišinu? Mnogi kad dođu kući uključe televizor ili radio jer ih to relaksira i ne razmišljaju ni o čemu. Čovek misli da mu sve to prija, ali takvo "isključenje" ga zapravo još više umara - kaže Aras.

Naš sagovornik se sa tišinom prvi put susreo pre deset godina na radionici molitvene tišine, gde je bio sa prijateljem, kada je organizator dao instrukcije prisutnima da se mole za šta god i za koga hoće tačno sat vremena. I dok su svi sedeli i ćutali, Aras je gunđao u sebi.

- Pitao sam se gde sam to došao. I ne samo to, nego sam i prijatelja poveo da se dosađuje. Tako sam proveo pola sata, a onda sam odlučio da ostatak vremena učestvujem u tome. Tišinu koju sam tada osetio nisam nigde doživeo. Šta sam otkrio? Tišina je okej. Od nje ne bi trebalo da bežimo. Naprotiv. U momentu kad nastane, umesto da tražimo zadovoljenje nekih kvazi potreba nadražujući čula još jednom stimulacijom, treba da je oslušnemo i ispratimo ono što nam ona poručuje. Da oslušnemo unutrašnji glas, srce, telo - poručuje Aras.

Da bismo to uradili, moramo biti spremni da se suočimo sa sobom. Svojim greškama, porazima, kajanjima o kojima inače ne želimo da razmišljamo, pa ih "zatrpavamo" raznim zvukovima.

- Tišina za nekoga može biti vrlo neprijatna, ali bi bilo lepo da joj damo priliku i kada nastane da joj ne okrenemo leđa, već da je oberučke prihvatimo i saslušamo. U vremenu gde se podrazumeva da se krećemo, da smo aktivni, da ne stojimo, ne slušamo sebe. A onda nam se desi nešto što ne želimo, jedno obično ukočenje i tada tačno znamo - nije bilo pauze, samoosluškivanja. A kako i da bude kad živimo u tolikoj buci da ne čujemo ni sami sebe - kaže Aras.

Nije tako teško isključiti se. Popularnost istočnjačkih disciplina poput joge i meditacije u zapadnom svetu upravo je dokaz potrebe savremenog čoveka da utiša svet oko sebe. Ali, kada to zaista želimo, naći ćemo i sami način.

- Kada odlučimo da utišamo svet oko nas, za početak bi trebalo isključiti uređaje dok smo kod kuće. Televizor neće raditi tek tako. Ako želimo da ga gledamo, neka to budu emisije koje nas zaista interesuju. Ako je to muzika koju želimo da slušamo, neka to bude ograničeno vreme. Ako nam je gužva u kući, možemo ustajati ranije kada svi ukućani spavaju i to vreme provesti u tišini. Ili uvesti rane jutarnje šetnje - predlaže Aras.

Čak i kada utišamo sve spoljne faktore, ostaje nam onaj najvažniji - mi sami. Grlo je usko da iz njega reči ne bi tako brzo izlazile - kaže jermenska poslovica koju demantujemo kad god brbljamo o banalnostima samo da ne bismo slušali tišinu. Da je u ćutanju snaga, a u govorenju slabost, vidi se po tome što starci i deca vole pričati, primetio je Ivo Andrić. Danas pričaju svi - stranci u liftu, kolege na pauzi za ručak, pa i ljubavnici u krevetu. A još nas je Ralf Valdo Emerson pozivao da ćutimo kako bismo čuli šaputanje bogova. Ali, Hemingvej je primetio da čoveku treba otprilike dve godine da nauči da govori i otprilike 50 godina da nauči da ćuti.

- Za neke ljude, ćutanje predstavlja pravu patnju. Jednaka nekoj vrsti zvuka koji mora da prati naše radnje, može biti i potreba da smo stalno u kontaktu sa nekim i da konstantno komuniciramo u čemu nam današnji način života zapravo pomaže. Poput puštanja televizije i muzike, i potreba za govorom je neka vrsta "ućutkivanja". Zapitajmo se šta ućutkujemo. Možda tišinu? A šta bi se desilo kada tišina počne da se pojavljuje? Ili, kada bi tišina progovorila, šta bi nam poručila? Možda, da se okrenemo sebi i zaronimo unutar sebe - zaključuje Aras.

VREME NAM LETI ILI KAO DA JE STALO

NAŠ sagovornik podseća na paradoks modernog doba da nam vreme leti, ali kad odemo na odmor, u prirodu, čini nam se kao da je stalo.

- Kad se izmestimo iz gradske buke, iznenadimo se kako je sve mirno. Odjednom počnemo da obraćamo pažnju na zvukove koje obično ne čujemo. Nešto slično se dešava i kada ustanemo rano ujutru. Ako se prošetamo u to doba, čak i u gradskoj sredini, čućemo ptice, vetar i ostale prirodne zvuke. U njima uživamo, opuštaju nas. Međutim, tada se dešava nešto neobično. Hvatamo se za mobilni telefon da proverimo da li nas je neko zvao, fotografišemo sebe i okolinu i kačimo slike na društvene mreže, a zatim pratimo lajkove. Sve je to u redu. Ali bi se trebalo zapitati, imamo li kapacitet da iznesemo tišinu - primećuje Antonio Aras.

TEHNIKA "OVDE I SAD"

U RETKIM situacijama uspemo da utišamo i svet i sebe. Ali, iza ugla vreba unutrašnja buka, glasovi u glavi koji opominju da sutra treba da kupimo ovo, prekosutra da uradimo ono.

- Bio sam u tom problemu, na putu od tačke A do tačke B razmišljao sam o tački C. Nervirao se da li ću stići sve da završim pored posla, opterećivao sebe još više razmišljanjem o obavezama. To sam prevazišao kada sam počeo da primenjujem tehniku "ovde i sada", a to znači biti prisutan tu gde jeste, u tom trenutku. U praksi to izgleda tako što na putu od tačke A do tačke B uživamo u tom putu i ne razmišljamo o tački C. Primena ovog jednostavnog metoda smanjuje stres i donosi više vremena za sebe, kao i preko potrebnu tišinu u kojoj sam naučio da uživam - ističe naš sagovornik.