Ne oslanjajte se na druge, već na sebe!

Odgovornost je teret lako prenosiv na Boga, sudbinu, sreću ili komšiju. Ovako je odgovornost definisao američki novinar i satirični pisac Ambroz Birs u "Đavoljem rečniku" štampanom davne 1911. godine. Od njegove definicije prošao je ceo vek, ali ništa se nije promenilo. Odgovornost i dalje lako skidamo sa svojih ramena, upirući prstom u spoljni element koji nam je pokvario planove. Pa tako, krivicu za kašnjenje prebacujemo na gužvu u saobraćaju, školovanje nismo nastavili zato što smo dobili decu, država je odgovorna jer nam ne pruža šansu da napredujemo.

Po definiciji, punoletstvo je trenutak kad dete postaje odrasla osoba spremna da preuzme krivičnu i svaku drugu odgovornost za svoje postupke. Ali, stvarnost nas demantuje, pa smo svedoci mnogobrojnih "primeraka" u ozbiljnim godinama koji se ponašaju po onoj Volterovoj "nijedna se pahuljica u lavini nikad ne oseća odgovornom" i potvrđuju mišljenje Virdžinije Vulf da većina ljudi ne oseća odgovornost za svoje postupke.

Ključnu reč našeg doba usvojile su čak i firme insistirajući na društvenoj odgovornosti, ali paradoksalno, dok je očekujemo od kolege, bračnog druga, prijatelja, dece, sami nismo radi da je damo. Jer, ona podrazumeva obavezu, mnogima tako mrsku reč. Master psiholog i psihoterapeut pod supervizijom Danka Đukanović kaže da ukoliko pripadamo grupi preterano odgovornih ljudi, ova osobina nam može ugroziti kvalitet života. Ali, čak i tada, od nje imamo više koristi nego štete, smatra sagovornica "Života plus".

- Kada se za neki posao smatramo odgovornim, potrudićemo se da ga uradimo na vreme, što nas čini dobrim radnicima i kolegama. Ako se u privatnim odnosima ponašamo odgovorno, to nas čini cenjenijim prijateljima i poželjnijim partnerima. Odgovornost u ogromnoj meri doprinosi poverenju koje ljudi imaju prema nama. Zbog njenog nedostatka možemo izgubiti mnogo, od ne toliko važnih stvari, kao što su kišobran, knjiga, karta za bioskop, do ozbiljnijih, poput posla, kuće, unapređenja, zdravlja, pa i samog života. Stoga, neodgovornost možemo posmatrati kao posledicu ili simptom nezrelosti - upozorava Đukanovićeva.

Frojd je govorio da mnogi ljudi ne žele slobodu jer ona uključuje odgovornost koja većinu plaši. Naša sagovornica dodaje da nas zapravo plaše njene posledice. Đukanovićeva podseća na situaciju koju smo gotovo svi doživeli u detinjstvu kada smo prvi put slomili skupu igračku i na pitanje roditelja "ko je to uradio", naivno priznali svoju odgovornost, zbog čega smo kažnjeni.

- Sledeći put kad se desi da polomite igračku, verovatno ćete početi da se izvlačite tako što ćete odgovornost prebaciti na braću, sestre ili dete iz komšiluka. Dakle, odgovornost se povezuje sa posledicama i rizikom da one neće biti povoljne, pa nije retkost da se uplašimo preuzimanja odgovornosti za nešto što nam izgleda neprijatno - kaže Đukanovićeva.

- Možemo početi tako što ćemo deci, u skladu sa njihovim uzrastom, dati određene dužnosti i objasniti im šta je potrebno da urade, a šta nikako ne bi smeli. Potom je važno da dosledno pratimo kako dete obavlja poverene mu dužnosti. Na kraju, u zavisnosti od rezultata koje je dete postiglo, možemo ga nagraditi i pohvaliti ili kritikovati i kazniti. Ukoliko se u vaspitanju deteta preskoči bilo koji od ovih koraka, ono najverovatnije neće razviti adekvatno osećanje odgovornosti - napominje psiholog.

- Svaka greška narušava njihovu sliku o sebi koju izjednačavaju sa iluzijom da je savršenstvo zaista moguće. Po njihovom shvatanju, ako nisu savršeni, onda ne vrede. Stoga, ako ne priznaju odgovornost za svoje greške, onda još postoji mogućnost da sačuvaju sliku sopstvene vrednosti. Prihvatanje odgovornosti za lične greške je znak zrelosti, brige za sopstveno mentalno zdravlje, a ujedno i pokazatelj da su greške neminovan i sastavni deo istraživanja, učenja, napretka i ličnog razvoja - zaključuje psiholog.