Da li na ovom svetu postoji pravda?

Juče smo bili dobri, danas smo za to nagrađeni. To što smo povredili nekog, nije nas zabolelo. Ali nas je jednom "stiglo", jer je neko drugi povredio nas. Poklonili smo srce osobi koja srca nema. Pa opet. I sve tako dok nismo zablistali od ljubavi nekog plemenitog bića na koje smo čekali celog života. Varali smo na poslu, u vezi, prijateljstvu. Mislili smo da nam niko ne može stati na put. Da ćemo se glat izvući. I taman kada smo bili u usponu, pali smo. Skupo smo platili sve obmane i nečistoće. Negde smo izgubili, negde smo istog dana dobili.

Verujete li u ovakav sled stvari? Da će nam se dobro dobrim vratiti, a da će nas svaki loš potez, pre ili kasnije, stići kao kazna. Kao kosmička pravda koja sve mora da poravna. Kao nebeska ravnoteža zbog koje bi uvek trebalo da budemo čisti i ispravni.

Igumanija manastira Ravanica iz Vrdnika, mati Anastasija kaže da je postojanje nebeske pravde neupitno.

- Gospod, između ostalog, kaže: ne ubij, ne čini preljube, ne ukradi, ne svedoči lažno na bližnjega svoga, ne poželi ništa što je tuđe - podseća nas igumanija na božje zapovesti. - Kada to prevedemo, jasno je da ne treba da loše delamo, jer Bog sve vidi.

Hrišćansko načelo da ne treba da činimo drugima ono što ne želimo da drugi čine nama, zapravo bi trebalo da na dnevnom nivou bude vodilja svima, bez obzira da li smo vernici ili ateisti. Profesor dr Aleksandar Fatić iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju objašnjava da je to i pojednostavljena formulacija Kantovog kategoričkog imperativa: "Uvek postupaj tako da možeš želeti da maksima tvoga delovanja postane opšti princip".

- Da bismo živeli u svetu koji je vredan življenja, u kome naš život ima odgovarajući kvalitet, u kome su naši odnosi sa drugim ljudima dobri i zadovoljavajući, potrebno je da se pridržavamo principa uzajamnosti, da vodimo računa o posledicama koje naše radnje i naši izbori ostavljaju na svet u kome živimo i na druge ljude sa kojima živimo - kaže sagovornik "Života plus". - Otuda imperativ postupanja prema drugima na način koji bismo smatrali pozitivnim, ispravnim, kada bi se u sličnim okolnostima tako postupalo prema nama. To je u stvari logika jednog fer i srećnog društva.

A, to verovanje u postojanje kosmičke pravde, dodaje, stvar je kolektivnog iskustva ljudi. Jer, generacijama, stotinama godina, uveravali smo se da činjenje nepravde ili zla, dugoročno, donosi zlo nama samima, na različite načine: od toga da menja to ko smo mi, pretvarajući nas u ljude kakvi nismo nikada želeli da budemo, do toga da nam se događaju stvari koje su neka vrsta "plate" za zlo koje smo činili drugima. I to je, objašnjava sagovornik, nešto što ne možemo racionalno da objasnimo i razumemo, ali jasno vidimo:

- To je kao "princip sinhroniciteta": događaju nam se, ponekad, stvari koje predskazuju ili nagoveštavaju neke druge. Nekada sanjamo snove koji nam govore šta će nam se dogoditi, samo ako dobro obratimo pažnju na njihovo značenje.Često imamo i intuiciju koju ignorišemo, a ona se pokaže ispravnom. Mali je deo naše duhovne i duševne stvarnosti koji možemo naučno da shvatimo i razložno objasnimo.

Shutterstock

Posmatrano iz tog ugla, sve podseća na veru u više sile koje uglavnom dozivamo u nadi da će nam pomoći. Neki to smatraju ostacima primitivnog razmišljanja, praveći otklon od takvog verovanja, jer smatraju da nije doraslo intelektu i dosegnulo moći kritičkog posmatranja sveta koji nas okružuje. Ali, Fatić kaže da svetom zaista upravlja nešto što je izvan granica našeg razumevanja, jer mi živimo u nečem što je veće, dublje i složenije od nas:

- Naše ograničeno iskustvo nas upućuje na zaključak da postoji "nešto" što je početak svega, "nešto" što na neki, nama nepoznat način, određuje ključna zbivanja u našim životima i svetu koji nas okružuje. Ajnštajn je smatrao da je fizika moguća samo ako postoji Bog, a Sv. Nikolaj Velimirović, kada su ga u nemačkom logoru Dahau pitali: "Kako to da vi, obrazovan čovek, koji je najveći deo života proveo u inostranstvu, verujete u Boga?", odgovorio: "Uistinu, ja ne verujem u Boga, ja znam da Bog postoji, kao što znam da postoje elektromagnetni talasi iako ih ne vidim". Pitanje je samo kako doživljavamo "više sile". Mislim da je najprirodnija stvar da čovek, kada dosegne granice svojih mogućnosti, svog trpljenja, kada ga njegova patnja baci na kolena, zavapi "višoj sili": "Smiluj mi se, pomozi mi!".

Ali, s druge strane, skloni smo da te iste sile proklinjemo kada nam je teško, kada nam se dogodi nešto loše, kada izgubimo drage osobe. Verni smo i privrženi partneru, a za uzvrat bivamo prevareni. Trudimo se marljivo na poslu, dok neki drugi kupe kajmak. Pitamo se kako je moguće da su te sile bile tako surove prema nama ili prema ljudima za koje znamo da se nisu ni o koga ogrešili, nisu "zgazili mrava", a desile su im se ružne stvari, tragedije. Tada počinjemo da sumnjamo u njihovo postojanje. Mati Anastasija kaže da ne sme da se sumnja:

- Gospod je rekao da smo uvek u molitvi i da nas nađe u molitvi, pa da uvek budemo spremni za drugi Hristov dolazak.

Fatić primećuje da kada pravda nije onakva kakva bi bilo logično da bude, to nas opustoši. Ravnoteža, dodaje, nije savršena i kratkoročno može izgledati da nepravedni dobro i dugo žive, dok dobri stradaju i umiru:

- Ali, posmatrano dugoročno ljudi su, ipak, došli do zaključka da mir, koji proističe iz uravnoteženog života, nije moguć ako se čini zlo, te da samim tim nepravedno postupanje prema drugima razara kvalitet naših života.

Na kraju krajeva, lepo je pridržavati se onoga što je propovedao Marko Aurelije: "Časno živeti, nikog ne oštetiti, svakom svoje dodeliti".

Shutterstock

SVE SE VRAĆA, SVE SE PLAĆA

Na jednom domaćem forumu povela se polemika na temu kosmičke pravde, pa su se ljudi raspisali:

* Meni se vraća i to tako da, kad ispoštujem svoje principe i načela na kojima sam izgradila svoj svet - iskrenost, poštenje, rad, red, otvorenost, želja da se pomogne ljudima, borba, akcija umesto reakcije, princip po kome kad grizeš kolač, grizeš do kraja i snosiš odgovornost za sve u svom životu, i dobro i loše - sve mi bude super. S druge strane, kad počnem da hvatam krivine, kukam, želim nešto da smutim, sve mi krene naopako i bude gore nego što sam mogla i da pomislim.

* Mislim da sve dođe na naplatu kad tad. Svi koji su me nekad povredili nisu dobro prošli, snašlo ih je isto, pre ili kasnije. Moj moto je: "Ja po Bogu, drugi kako hoće, svako svoje breme sa sobom nosi".

* Ne, uopšte ne verujem u to. Ima toliko ljudi koji rade loše stvari, pa se njima, baš njima konkretno, ništa loše ne dešava. Možda se desi njihovom rođaku, unučetu, eventualno deci, ali njima ne.