Nisam ja kriv, drugi su

ZA propast braka kriv je partner jer se nije trudio. Za stagnaciju u karijeri krive su kolege jer su nas na svakom koraku saplitale i zabadale nož u leđa. Za to što sastavljamo kraj s krajem krivi su roditelji jer nam nisu obezbedili bolju početnu poziciju. A država? Ona je kriva otprilike za sve - i za to što nemamo posao, i za sabotažu naših genijalnih ideja, i za to što naši kvaliteti neotkriveni čame u tami.

Obrni-okreni, kriv je uvek neko drugi. I kao što Kalimero, crno pile u čuvenom crtanom filmu hoda okolo žaleći se na sve i svašta i uzvikujući čuvenu rečenicu "Pa, to je nepravda", tako mnogi od nas imaju naviku da krivca za sopstvene poraze i probleme traže u drugom. Da li se taj drugi zove roditelj, partner, kolega ili država, manje je važno. Bitno je da odgovornost nije naša. Zašto smo skloni da za sopstvene poraze i probleme krivimo druge, otkriva sagovornik "Života plus", psihoterapeut dr Zoran Milivojević podsećajući da ljudi imaju određenu pozitivnu sliku o sebi, svojim sposobnostima, znanjima i veštinama koju bi trebalo opravdati nekim postignućima ili uspesima.

- I zato, kad se desi neki neuspeh, poraz ili greška, oni imaju doživljaj da više nisu takvi kakvima sebe smatraju, pa projektuju odgovornost na nekoga ili nešto izvan sebe, na višu silu. Tako oni više nisu odgovorni, pa ni krivi za negativan rezultat - primećuje Milivojević.

Najbolji primer su sportisti. Ne prođe dan da neki sportista ne zavapi kako u kritičnim trenucima nije imao sreće. Ali, nisu oni jedini. Žene će optužiti trudnoću za kilograme iako "mališan" ima već 10 godina, studenti će drvlje i kamenje osuti po profesoru koji ih je, na pravdi Boga, oborio, vozač će psovati saobraćajca što mu je napisao kaznu zbog prebrze vožnje. A snaji je, zna se, svekrva uvek kriva za sve.

- Ako je neko odgovoran za nešto, pa u tome uspe, onda zasluge pripisuje sebi i svojim sposobnostima. Ali, ako u tome ne uspe, oseća se krivim, što je veoma neprijatno, tako da uzroke neuspeha nalazi izvan sebe. Na taj način, uspeva da zadrži pozitivnu sliku o sebi iako u nečemu nije uspeo. Tipični su fudbaleri koji ako pobeđuju smatraju da odlično igraju, a ako gube, "sreća" ih je napustila ili im je sudija kriv - ističe psihoterapeut.

Profesor psihologije na Klemson Univerzitetu Robin Kovalski ističe da su žalbe uobičajen deo svakodnevice i da ih koristimo u razgovorima za "razbijanje leda", poput opaski o vremenu. Komunikaciju neretko počinjemo negativnom opservacijom jer znamo da će ona izazvati veću reakciju nego pozitivna konstatacija. Neka istraživanja pokazuju da 78 posto radnika u Americi troši 4,5 sati nedeljno slušajući žalopojke kolega. Kakva je situacija kod nas, možemo samo pretpostaviti jer se stiče utisak da je "kukanje" disciplina u kojoj kao narod briljiramo.

- Kada od drugih tražimo da prihvate definiciju da je drugi kriv za naš neuspeh, mi im u stvari "objašnjavamo" da smo i dalje sposobni, pametni i vešti, a da je neuspeh rezultat neke spoljašnje sile. I zato očekujemo da oni prihvate takvo viđenje i sa nama se solidarišu, da nam daju podršku i potvrde pozitivnu sliku koju imamo o sebi, a osude spoljašnju silu - pojašnjava Milivojević.

Da nam je ova osobina u korenima, tvrdi psiholog dr Majkl Kaningem sa Univerziteta u Luisvilu. Prema njegovim rečima, navika da se žalimo razvila se iz manira naših predaka da na sav glas objave potencijalnu pretnju plemenu. Kaningem upozorava da, mada smo vrsta kojoj je u genima da jadikuje, oni koji to neprestano rade ulaze u ulogu žrtve što iritira okolinu. Da žalopojke učvršćuju osobu u ulozi gubitnika veruje i Milivojević ističući da one donose i neke dobiti koje, ipak, nisu lekovite.

- Prva dobit je da se potvrđuje slika o sebi, a druga da je potvrđuju i drugi uprkos neuspehu. Problem je što takva osoba ništa ne nauči iz sopstvenih grešaka i zato i u drugim situacijama kada pogreši, traži odgovornost izvan sebe i ponavlja isti obrazac - upozorava Milivojević.

Obrazac se može prekinuti, ali neophodno je da prihvatimo odgovornost za svoje postupke. Da bi to bilo moguće, kako naglašava naš sagovornik, osoba treba da razume da ona i njeni postupci nisu isto i da pametni ljudi mogu da donesu glupu odluku ili pogrešno postupe.

- I baš zato što su pametni, oni prestaju da se tako ponašaju. Ako su pri tom nekom naneli štetu, treba da se izvine i ponude da poprave učinjeno. Ali, najvažnije je učenje i pitanje šta mogu drugačije da uradim drugi put u sličnoj situaciji da ne bih ponovio grešku. Takvi ljudi uče iz sopstvenih grešaka i ponašaju se sve bolje i bolje tokom svog životnog puta. Za njih, osećanje krivice je samo motiv da promene ponašanje i da se ubuduće ne ponašaju na pogrešan način - savetuje Milivojević.

Ili poslušajte savet afroameričke književnice i aktivistkinje za ljudska prava Maje Anđelou: Ako vam se nešto ne dopada, promenite ga. Ako ne možete da ga promenite, promenite stav. Samo se nemojte žaliti.

21 DAN BEZ "KUKANjA"
AUTOR knjige "Svet bez žalbi" Vil Bauen smatra da su žalopojke rak koji izjeda naš posao, porodicu, zajednicu i na kraju, život. Kako bi osvestio ljude, Bauen je osmislio izazov sa narukvicom "Bez žalbi" koji traje 21 dan i u kom je učestvovalo 11 miliona ljudi iz 106 zemalja. Princip je jednostavan: stavite narukvicu na zglob i svaki put kad uhvatite sebe da "kukate", premestite je na drugi zglob i počnete izazov ispočetka. Cilj je 21 dan bez žalbi što, kako su korisnici shvatili, nije nimalo lako. U proseku, potrebno je četiri do osam meseci. Osim narukvice, za ljubitelje modernih tehnologija tu je aplikacija koja nas s vremena na vreme pita da li smo se u toku dana žalili. Ako jesmo, vraća nas na početak 21-odnevnog izazova. Aplikacija je besplatna, a plaćena verzija omogućava da shvatimo u koje doba dana se najčešće žalimo, na koga, u kojim situacijama, kako bismo mogli da isti scenario izbegnemo sledeći put.