U pozorišnim analima Srbije, uoči Prvog svetskog rata, spominje se ime Emilije Popović. Glumica kojoj su predviđali zavidnu karijeru na daskama koje život znače, nije se slučajno obrela u ovom svetu. I njena majka je igrala u pozorištu, pa čak i sestre i braća. Ali, o njihovim koracima se nije previše pričalo, nisu se merili i odmeravali, jer ih je Emilija nadmašila talentom i harizmom. Međutim, nedostajalo joj je malo sreće, pa da ne završi onako kako jeste - kao zaboravljena heroina.

Rođena je 13. jula 1859. u Zrenjaninu (tadašnjem Velikom Bečkereku). Deda Luka je bio paroh u malenom banatskom selu. Umro je mlad, pa je njegova supruga ostala materijalno nezbrinuta sa sedmoro dece. Ni Emilijina majka nije bolje prošla. U knjizi "Iz pozorišta predratne Srbije", Milan Grol navodi da se u crkvenim knjigama ne spominje ime Emilijinog oca, kao i da se na pozorišnim daskama pojavila pod majčinim prezimenom. Taj teret odrastanja bez oca pratiće je celog života.

"Rođena u znaku bede, Emilija Popović nije se nje mogla osloboditi nikad. U predanjima Narodnog pozorišta ona je ostala kao najzaduženiji član što ga je uopšte bilo. Njena balzakovska dovijanja sa menicama i zabranama, kod zelenaša i budžaklijskih zavoda za koje je samo ona znala, ušla su u priču. A zaduženija od svih, ona nije bila ni sa kakvog skupog poroka, lude raskoši, ni lakomislenosti. To je prosto tako bilo pisano u njenoj sudbini, da se u mizeriji začne, da u njoj provede vek i u njoj nestane", zapisao je Grol.

No, nije od početka tako izgledalo. Mirisalo je na drugačije, lepše. Emilija je karijeru započela 1875. u Pelešićevoj putujućoj družini, da bi dve godine kasnije zaigrala u Narodnom pozorištu. Bilo je to baš u vreme obnove ovog teatra, kada je ona mogla da zablista u punom sjaju. Zračila je, plenila, osvajala.

"Uslovi su bili povoljni za heroinu. Emilija Popović imala je sve spoljne odlike: visok, vitak stas, lepu glavu, s velikim crnim očima na belom alabasterskom licu", zapisao je Grol.

GORDA I OSETLjIVA "Žena koja se pregibala u prošnji po zelenaškim jazbinama, u dnevnom životu nosila je glavu visoko kao u njenim kraljicama na pozornici. Pred stalnim udarcima zle sudbine od rođenja, ta glava uspravljala se instinktivno. Gordost, osetljivost i inteligenciju Emiliji Popović sudbina je dosudila samo zato da joj nesreća bude veća", zapisao je Milan Grol.

Mnogi su u njoj prepoznali zvezdu nad zvezdama, proricali joj visine, govorili o njenom čarobnom "eksterijeru" i prijatnom glasu. Imala je uspravno držanje, bila je senzibilna, ali i gorda. Govorilo se po kuloarima o toj figuri Sofoklove Antigone koja joj je obećavala veliko mesto u repertoaru, osuguravala joj je sjajnu budućnost. To se, međutim, nije desilo. U početku je dobijala uloge koje je lako nosila. Bila je Savka u Zmajevom "Šaranu", Saveta u Trifkovićevom "Školskom nadzorniku", Dara Kinolova u "Narcisu", Mira u Jakšićevoj "Jelisaveti"... Kritičari su od nje stalno očekivali više. A, kako to nisu dobili, postajali su razočarani. Kada je premijerno odigrala Ilku Etveš u "Ratu i miru", beogradsko "Videlo" je unizilo njen trud:

"G-ca Popović nije nikako priličila za bujnu i zdravu Mađaricu, otvorenu i smelu Ilku Etveš", stajalo je u kritici.

Bila je krhkog zdravlja, meke prirode, a Grol je objasnio da se "limfatični karakter mlade devojke izgleda nije ispoljio samo u temperamentu, nego i na način koji je ružio samu lepotu tela". Zbog toga u mladosti nije mogla da igra svoje vršnjakinje. Dodelili su joj zrelu Emiliju u "Otelu", jer su na njoj bili vidljivi tragovi gorkog životnog iskustva. Imala je tada 25 godina i bilo je logično da bude Dezdemona. Ali, dobro se snašla sa starijim damama i zahvaljujući njima je vremenom počela da skreće pažnju publike na sebe. Grol kaže da je njena epoha uspeha krenula sa majkama, koje oko 1900. godine počinju da se ređaju u njenom repertoaru - mati Hamletova, kraljica Getruda, zla maćeha u "Stanoju Glavašu". Poslednjih deset godina igre uspela je da se istakne u prvi red.

"U starijim godinama taj sniženi ton ubijene mladosti, uzdignut je bio jednom novom snagom s kojom je ta zrela matrona, kao za odmazdu sa svirepom strogošću tražila žrtve od mladosti. Nešto neumoljivo okorno i tvrdo, u dnu duše zamračeno sumnjom i gorčinom, dobilo je u starijim godinama Emilije Popović tragičnu snagu. Njena umetnička karijera upravo i počinje od tog vremena, od njenih navršenih četrdeset godina, u kojima su mnoge njene vršnjakinje završavale", navodi autor knjige.

U komadu "Smrt Majke Jugović" je briljirala. Publika joj se divila. Naklon je bio do poda. Ali, ni tada, ni u mladosti, Emilija Popović nije bila srećna. Grol kaže da sa svom svojom lepotom nije proživela strasnu mladost ni na pozornici ni izvan nje. Siromaštvo, odrastanje bez oca i na kraju bolest - uredili su i odredili njen život.

"Kroz svu svoju mladost znana i neznana, Emilija Popović imala je sreću da u poslednjim godinama proživi jednu deceniju u iluzijama slave. A završila je kako je i počela: neznana na groblju isto kao što je godinama ranije bila neznana u knjigama rođenih. Po analima pozorišnim, Emilija Popović, osmaljena, kao uvek, bolesna, umrla je za vreme okupacije 1917, i sahranjena nečujno bez velike pratnje i pompe za mrtvačkim kovčegom, u grobu sada već davno zaboravljenom", zapisao je Grol.