GOVORILA je da ne može bez snova, slikala je nebo detinjstva, nizala zvezdane balade, apelovala da život bude ljubav i glasno opominjala da dete nema pravo na patnju. Bila je nežna sanjalica i prkosna ratnica. Pesnikinja iz školskih čitanki i hrabra bolničarka. Družila se sa velikanima, jer je i sama pripadala njihovom krugu. Kada je, u 84. godini, Mira Alečković umrla, pesnik Pero Zubac je rekao: "Pesnikinja zvezdane balade se preselila među zvezde".

Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu, rodnom gradu majke Dragice Trpinac, koja se udala za Trebinjca, novinara Mahmuta Alečkovića. Otac je, kako je Mira zapisala u svojim autobiografskim spisima, bio boem. Neodoljivo su ga vukla prostranstva i daljine. Intelektualca i dopisnika iz Španskog građanskog rata, Gestapo je ubio tokom Drugog svetskog rata u Beogradu.

Mira je više odrastala uz ujaka i obožavanog dedu po majci. Opančar Mladen želeo je da njegova unuka završi višu školu, nauči jezike, muziku... I ona je ispunila njegovu želju.

"Moj deda, to je posebna priča mog detinjstva. Kao da je već on preneo onu ljubav za ljude, za sirotinju, onu boljku svog teškog detinjstva...", zapisala je Mira.

Beograd je rano postao njen dom. Pamtila je siromašne detinje dane, kada su često večerali samo crni hleb i čaj, ali su svi u porodici učili. Ona je krenula u francusku školu. U sedmoj godini je napisala pesmu koju je učiteljica poslala u novine, pa su joj tražili sliku i odveli je kod fotografa da je slika sa njenim mečetom, glavnim junakom prvih stihova. Pisala je o jeseni, siromašnim ljudima, majci, smrznutom ptičetu... Čitala je mnogo.

ŠTA TO RADI FRANCUSKA KOJU SMO VOLELI? OVENČANA je obrojnim pesničkim priznanjima, a bila je i nosilac Legije časti, ruske otadžbinske medalje i ordena "Car Dušan". Koliko je bila cenjena i značajna u književnim krugovima, govori podatak da je u nekoliko mandata birana za sekretara, potpredsednicu i predsednicu Udruženja književnika Srbije, zatim za predsednicu Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije i Francuske i Društva prijateljstva dve zemlje. Za vreme NATO bombardovanja 1999. godine uputila je pismo Žaku Širaku, pitajući ga: "Šta to radi Francuska koju smo voleli?"

"Gutala sam knjige kao da sam shvatila da bez tog prostranog i bogatog sveta neću moći dalje", govorila je. Knjigama ju je "zarazila" tetka Julka, profesorka književnosti, koja joj je, da bi je umirila, od ranih dana čitala čak i Njegoševu "Luču Mikrokozmu". Dok je pisala o detinjstvu, Mira se sećala i svojih pocepanih čarapa, jer majka Dragica, jedna od prvih jugoslovenskih telegrafistkinja, nije uvek mogla da joj kupi nove. Radovala se njenom povratku s posla, kada je iznenadi kesicom bonbona i drvenim koturicama od trake, pa ih onda ona podeli drugarima. Sećala se i da je prvi novi kaput dobila od ujaka, kada je posle francuske škole krenula u gimnaziju. U njemu je zatekao Drugi svetski rat. Nije krila da je kao mala čuvala ovce sa decom u Dalmaciji i da je već u 12. godini zarađivala dajući časove srpskog, francuskog i matematike.

Kada je saznala da će joj u školi predavati Desanka Maksimović, bila je presrećna. Ali, nije slutila da će joj ona postati jedna od najboljih prijateljica. Već tada je pisala ozbiljne stihove, a ubrzo i prvi put izglasana za "funkcionerku" - predsednicu književnog odbora literarne družine. Postala je deo redakcijskog tima "Zora" i "Novi srednjoškolac", koji su važili za napredne omladinske listove. A potom joj se ime našlo u "hordi" SKOJ-a, bila je najmlađa članica rukovodstva Prve ženske gimnazije. Završila je književnost i slavistiku, kao najbolja studentkinja u klasi čuvenog Aleksandra Belića, a potom se usavršavala u Fušeovoj školi pri pariskoj Sorboni.

Kada je počeo Drugi svetski rat, priključila se NOP-u i najveći deo provela kao bolničarka, a iz njega je izašla kao rezervni vojni starešina. I pre toga je bacala kamenice na kukaste krstove prkoseći Nemcima, a ulicama Beograda pevala stihove koje je napisala kao parodiju na nemačku pesmu "Lili Marlen". Bio je to samo jedan od razloga njenog hapšenja. Preživela je policijsko mučko batinjanje volovskim žilama i grejalicom po nogama. Sa takvim ranama je po završetku rata među 10.000 devojaka na beogradskom krosu stigla druga na cilj.

Rat ju je, kako je govorila, otrgao od knjiga, ali je mnogo životnih lekcija savladala. Te dane je pamtila i po časopisu "Pionir", prvi broj je uredila sa Brankom Ćopićem, koji joj je kasnije, kao i Arsen Diklić, postao kum. Rat ju je "nagradio" ugrađenom kosti u ruci, a nakon njega je postala urednica listova za mlade: "Omladina", "Mladost", "Poletarac"... To joj je išlo lako, jer je radila iz duše. Četiri decenije je uređivala list "Zmaj", koji je i osnovala sa kolegama, autorka je i pesme "Druže Tito, mi ti se kunemo", "Jugoslavijo".

Zvezdani trenutak je doživela 1946. godine, kada je objavila zbirku pesama "Zvezdane balade". Od tada je broj njenih knjiga neprekidno rastao. Pisala je jednostavno i iskreno, stihovima učila decu da budu plemenita i vole, jer je ljubav smatrala infuzijom života. Govorila je da je rad za decu za nju vraćanje sebi i svetu detinjstva, koji je čistiji od onog koji pripada odraslima.

Njene pesme su prevedene na više od 20 jezika, a Mira je govorila deset. Pisala je o deci i za decu, o mladosti i za mladost, o ljubavi i za ljubav. Sve vreme je u njenim delima provejavalo rodoljublje, divljenje narodnoj poeziji, kojom su je nadahnjivale baka i tetka Jelena, učiteljica na Kosovu.

Bila je udata za slikara Savu Nikolića, sa kojim je dobila troje dece, Nedu, Srđu i Milu, danas uspešnog kliničkog psihologa, profesora i pisca.

Dobra vila iz čitanki, kako su je zvali, umrla je 27. februara 2008. godine. Nekoliko dana kasnije sahranjena je, uz vojne počasti, u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. U ime Udruženja književnika Srbije od velike pesnikinje se oprostio Pero Zubac. Glumica Rada Đuričin je čitala njene stihove "Poruka jedne senke", a govor je održao i Mirin prijatelj, član Akademije nauka u Sankt Peterburgu Aleksandar Sergejvič Plevako.