Vera u uspeh je pola uspeha

Ambicija je pokretačka sila koja nas tera da želimo više, bolje, jače, kažu jedni, dok drugi tvrde kako je ona, zapravo, trajni osećaj nezadovoljstva sobom. „Uvek imajte na umu da je vaša sopstvena odluka da uspete važnija od bilo koje druge, jer vera u uspeh već je pola uspeha“, reči su čuvenog američkog predsednika Abrahama Linkolna. A jedan od najpoznatijih svetskih stručnjaka iz oblasti psihologije uspeha, Džim Ron, kaže: „Kada niste sigurni kako da dođete do nekog cilja, uvek sebi postavite četiri pitanja: Zašto? Zašto da ne? Zašto ne i ja? I zašto ne sada?“.
Neki ljudi, još od malih nogu, pokazuju želju za uspehom, slavom ili priznanjem. Ističu se, plene svojom pojavom, omiljeni su u školi i društvu, a kasnije postaju uspešni ljudi koji uživaju podršku i poštovanje okoline. Jer, ništa tako ne uspeva kao uspeh, kaže engleska poslovica. Zašto neke osobe jednostavno moraju da uspeju, završe dva fakulteta, nauče tri strana jezika, stignu da sa druže i sa poznanicima iz detinjstva i sa kolegama, da odu na utakmicu ili pozorišnu premijeru? U čemu je tajna njihovog uspeha i na koji to način oni ostvaruju svoje snove, planove i ciljeve, čitaocima “Života plus” objašnjava psiholog-psihoterapeut Milena Oparnica.
- Ambiciozne ljude lako je prepoznati jer su samosvesni, radoznali, disciplinovani, strpljivi, dobro organizovani, umeju da preuzmu inicijativu kada je to potrebno, znaju da taktiziraju i rizikuju, koncentrisani su na svoj cilj i poseduju visok stepen tolerancije na frustraciju... Ako nema tih osobina, ni talenat ni inteligencija neće im mnogo vredeti na putu ostvarenja zacrtanih ciljeva.

* Neki smatraju da je ambicioznost vrlina, a drugi da je mana. Kada može da postane štetna?
- Latinska reč „ambitio“, znači težnju za nečim, stremljenje ka nečemu, što je i ključno u proceni da li je ambicija dobra ili štetna. Štetna je ako neko ostvaruje cilj ne birajući sredstva, ako podstiče taštinu, oholost i mitomaniju da bi ostvario neki primamljiv cilj nelegalnim sredstvima. Kao ilustracija ovoga može da posluži jedna burmanska poslovica koja kaže: „Onaj ko grabi velikim koracima, ostavlja velike praznine“, jer ambicija, u toj negativnoj konotaciji, postaje nemilosrdni gospodar koji zanemaruje opšteljudske vrednosti. Ambicija, međutim, sama po sebi nije loša i često je izvor vrlina, uspeha, naučnih otkrića, uvećanja opšteg dobra i bolje integrisanosti osobe u društvu. Ukratko, “korisna ambicija“ podrazumeva odgovornost, strpljivost, dugoročnu posvećenost, toleranciju, kontakt sa realnošću i fleksibilnost, osobine koje su visoko postavljene na skali mentalnog zdravlja. Što je više takvih ljudi, to nam je društvo zdravije i stabilnije.
* Po čemu se tzv. zdrava ambicija razlikuje od „bolesne“ ?
- Zdrava i podsticajna ambicija, u skladu sa našim mogućnostima, ne ugrožava druge ljude oko nas, potpomaže razvoj ličnosti i ideja koje nam daju osećaj smisla. Ako neko postane opsednut ambicijom, onda je takva ambicija štetna, u neskladu sa nečijim sposobnostima, nerealna, bezobzirna, udružena sa sujetom, mitomanijom i samoljubivošću. U tom slučaju, ambicija ne vodi ka cilju, već postaje sama sebi cilj.

* Mogu li ambiciozne osobe zaista da postignu sve što požele?
- Pomoću ambicije može da se postigne ne svaki, ali skoro svaki cilj koji zamislimo, osim onih utopijskih i nerealnih ciljeva, kada čisto neka ljudska, fiziološka ograničenja mogu da budu prepreka ka njihovom ostvarenju. Takođe, važni sastojci ambicije su i čvrsta volja i rešenost da se savladaju otpori, poteškoće i tabui na putu do cilja. Roditelji često svoje neostvarene ambicije, svesno ili nesvesno, žele da realizuju preko svoje dece.
* Rađamo li se ambiciozni ili nas još u detinjstvu mogu naučiti kako da to postanemo?
- Ne rađamo se ambiciozni i ambicija nije naša sudbina. Spontana dečja radoznalost i kreativnost, nesputavane i podsticane na pravi način, u skladu sa razvojnim nivoom deteta, mogu da rezultiraju u dugoročnu pozitivnu ambicioznost koja je, zapravo, „miks“ pomenutih osobina ličnosti. Za decu nije dobro ako ih roditelji tretiraju kao produžetke njih samih i na leđa im tovare njihove neostvarene ambicije, pogotovo kada deca ni nemaju određeni talenat. Ali, nije dobro ni ako se deci odmalena prepusti odgovornost da sami sebe usmeravaju. U razvoju zdrave ambicije kod deteta roditelj ima ulogu regulatora koji motiviše i kuraži dete da ne odustaje onda kada se pojave teškoće na putu do cilja koji želi da postigne. Tako se kod deteta razvijaju strpljivost, posvećenost i tolerancija uz uverenje da samo upornost dovodi do rezultata. S druge strane, ako roditelji kod dece podstiču ambiciju da teže životu u kome su oni centar univerzuma, takva ambicija je nezdrava, nerealna i vodi ka destrukciji.
* Da li je ženama teže da ostvare svoje ambicije?
- Uglavnom jeste, zato što na putu do svog cilja žena i danas mora da ruši mnoge tabue ili da se odrekne uloge majke. Ono što im odvlači najviše energije je balansiranje između majčinstva i karijere. Ta podela posvećenosti može da vodi neostvarivanju nekih od ciljeva ili polovičnom ostvarivanju više njih, ali mnoge žene upravo iz tih višestrukih uloga crpe energiju da istraju na putu koji su sebi zacrtale. To samo govori da ambiciozne žene danas moraju da budu maksimalno organizovane i fleksibilne i da poseduju dobru moć koncentracije. Danas je česta pojava da žene koje su ostvarene kao majke i imaju sređen porodični život, ne odustaju ni od karijere. Takve žene majčinstvo ne shvataju kao ograničenje, nego, naprotiv, kao privilegiju iz koje crpe i kreativnost i organizovanost. U svakom slučaju, emancipacija žena rezultira sve većim brojem ambicioznih žena, a najnovija istraživanja pokazuju da se i muškarcima takve žene sve više dopadaju. Međutim, dok je nekada važila izreka da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, u novije vreme moglo bi da se kaže da iza svake uspešne žene stoji ona sama.

SREĆI TREBA POĆI U SUSRET
-Žene još uvek sumnjaju u sebe, čak i kada imaju 95 odsto kvalifikacija potrebnih za neki položaj, pokazuju rezultati najnovije studije norveškog Univerziteta Blindern. Iako žele da budu lideri, žene se ređe usuđuju da to i ostvare jer, u poređenju sa muškarcima, imaju veće blokade kada treba da pokažu moć svog znanja, iskustva i uticaja. Rukovodilac studije, profesorka Inger Elze Jensen, kaže da povoljne okolnosti ne treba samo čekati, već im često treba poći u susret. Istraživanja su pokazala da žene, naime, češće očekuju da im prilike u životu dođu, umesto da ih same stvaraju. Žene sputavaju i duga trudnička i porodiljska odsustva ali i diskriminacija od muških šefova i kolega. Pa iako su često obrazovanije od njih, žene se nalaze na nižim rukovodećim pozicijama i u proseku zarađuju manje od muškaraca. Takođe, žene uglavnom nemaju tipično mušku potrebu za odmeravanjem mogućnosti u profesionalnom svetu i negovanjem neformalnih kontakata, kao što su, na primer, izlasci sa kolegama u kafanu i slično. Žene se češće pouzdaju u zvanične puteve komunikacija i veruju da kvalitet govori sam za sebe. Međutim, iskustvo pokazuje da zaposleni, na svoj rad i rezultate, mnogo puta moraju i sami da skrenu pažnju pretpostavljenih, a da o unapređenju, zapošljavanju i funkcijama često odlučuju neformalni kontakti. I to je jedan od razloga zbog kojeg žene, u karijeri, često tapkaju u mestu dok njihove kolege napreduju. Zato profesorka Jensen, na seminarima koje drži ženama, savetuje da se ne ustručavaju da šefovima otvoreno iznesu svoje ambicije i da obavezno grade i neguju mrežu kontakata na internetu i u stvarnom životu.