Jurij Gagarin, prvi čovek koji se vinuo u kosmos 1961. godine, jeo je dnevno tri tube hrane slične onoj pasti za zube, pire od mesa i krem od čokolade. Dakle, kada mislimo na hranu koju konzumiraju kosmonauti u orbiti zamišljamo je pretvorenu u tablete ili kao krem smešten u neku tubu. Ali, vremena su se radikalno promenila i jelovnik u kosmosu je postao ukusan i po želji astronauta.

Već više od deset godina kosmonauti na međunarodnim svemirskim stanicama uživaju u tradicionalnim receptima zdravih i ukusnih jela. Od 2014. zvanični proizvođač i snabdevač hrane za astronaute angažovane u misijama NASA-e i Evropske kosmičke agencije je torinski "Argotek". Ova firma ima i specijalnu laboratoriju čiji je šef Stefano Polato, majstor za recepte iz regije Kampanja. Proizvode hranu po meri svih kosmonauta Evropske kosmičke agencije, shodno kulinarskoj tradiciji njihove zemlje, a po pravilima i standardima NASA-e.

Hranu ove autorizovane kuće prvo je degustirao 2013. italijanski astronaut Luka Parmitano, a potom mnogi drugi, među kojima je i Samanta Kristoforeti koja je 2017. postigla svetski rekord po vremenu neprekidno provedenom u kosmosu. Međutim, italijansku kosmičku hranu kao izuzetnu ocenili su i astronauti sa svih strana sveta.

Ishranom kosmonauta bavi se čitav tim stručnjaka, lekara i nutricionista, jer oni u prostoru bez gravitacije trpe velike promene u organizmu, počevši od gubljenja koštane mase (čak i do 20 odsto) do starenja ljudskih ćelija. Koriste se najkvalitetnije osnovne namirnice čiji se proces uzgajanja i prerade, pre otpočinjanja specijalne pripreme za kosmonaute, detaljno prati. A potom, da bi jedan recept dospeo do kosmičkog broda, potrebno je i godinu dana usavršavanja, jer se podmiruje ukus astronauta koji se, naravno, prethodno izjasnio šta najviše voli da jede.

Pri pripremi hrane strogo se poštuje "brdo" pravila i standarda, jer kosmonati u orbitu ne mogu da ponesu "zemaljsko jelo". Kosmička hrana mora da sadrži minimalnu količinu soli, ne sme da se prelomi tokom stavljanja u usta, niti da ostavlja mrvice pri zagrižaju (upravo su mrvice stručnjacima zadale najviše problema, jer bi u prostoru bez gravitacije mogle da uguše kosmonauta ili da završe u osetljivim instumentima i unište ih). Zato se i pravi tako da bude veličine zalogaja. Ona koja se prozvodi u Torinu nema aditive, sterilizovanjem se konzervira na strogo utvrđenoj temperaturi da bi se zadržao ukus. Metodologija pripreme je na bazi liofilizacije (sušenja u vakuumu) i termostabilizacije. Hrana se deponuje u specijalne vrećice, astronauti potom dodaju supu ili propisanu tečnost sistemom kap po kap. Čaša sa tečnošću u svemiru ne postoji, iako kosmonauti popiju oko dve litre vode dnevno.

Torinska firma je otišla daleko u istraživanju i postizanju rezultata u procesu snižavanja temperature u preradi namirnica da se ne bi uništile nutritivne vrednosti. Sve to je primenjeno na 400 različitih recepata, po želji kosmonauta iz raznih zemalja. Predviđena je serija testova koji se odnose na ukus, boju, miris i bakteriološke analize, a traju i po šest meseci. Nutricionisti za sve to vreme - pre, tokom i posle misije - prate kosmonaute, jer samo oni mogu da kažu da li im se nešto dopada ili ne.

Najveći pomak u usavršavanju postignut je upravo 2017. za italijanskog kosmonauta Samantu Kristoforeti sa hranom koja je imala funkciju da se umanji maksimalno gubljenje koštane mase i starenje ćelija. Osnova njene hrane bilo je povće, žitarice i "zdravi" proteini, kao što su plava riba, mahunasto povrće, belo meso, razne vrste pirea i sokovi od voća, biljnih začina i trava, a sve bez soli i šećera.

Obroci se prave po meri astronauta. Luka Parmitano je voleo lazanje, rižoto, specijalitet od plavog patlidžana i tiramisu kao slatkiš. Kada se vratio iz kosmosa pričao je da su kolege u ekipi iz drugih zemalja doslovno očima proždirale hranu koju je on poneo na međunarodnu satelitsku stanicu. Hranu, kaže se, jedemo i očima, pa kaosmonaut mora da bude zadovoljan i izgledom i bojom. I to, ako je po njegovoj meri, može da smanji osećaj depresivnosti i dugotrajne udaljenosti od porodice.



SVEMIRSKA KAFA


I pored maksimalnog zadovoljavanja ukusa uvek je nešto nedostajalo. Kafa! Projekat se zvao italijanski espreso. Kreiran je specijalni aparat koji funkcioniše i u uslovima bez gravitacije sa kapsulom kafe, a usvojila ga je NASA. Prvi takav aparat za Italijansku kosmičku agenciju vinuo se u svemir 2015, a prvu šoljicu svemirskog espresa 3. maja te godine popila je Samanta Kristoforeti.