POZORIŠNA KRITIKA: V. Šekspir - Mnogo buke ni oko čega

KADA je već u naslovu odrednica, da se galama oko ljubavi i braka diže nepotrebno, a da tragedije (kao u "Otelu" ili "Romeu i Juliji") neće biti, sve se, u klasičnoj Šekspirovoj komediji, svodi na laganu komediju zabune, u kojoj je nevina deva oklevetana, ali svaka ljubav, na kraju, dobije hepiend... U ovoj predstavi JDP, "Mnogo buke...", Gorčin Stojanović stvara jedan od svojih monumentalnih dekora, koji je ravnih linija, minimalistički, gotovo sasvim beo. Kako taj prostor ne pomaže živosti mizanscena glumačke igre, majstori-glumci, prisiljeni da tu živost komedije nadoknade igrom, počesto u njoj i preteraju. A nije to komedija del arte, u kojoj je takav mizanscen standardizovan, pa svaki lik sam sobom nosi značenje i mogućnost komičnog, pre nego što se i pokrene na sceni.

PROČITAJTE JOŠ - Filmska kritika: "Parazit" - najveće iznenađenje sezone

U Mesinu, na Siciliju, vraćaju se ratni pobednici, kojima, naravno, uskoro postaje dosadno, pa ljubavne zavrzlame dolaze na red... I kada se iz Šekspirove komedije (u odličnom prevodu Huga Klajna) ukloni epoha, kodeks časti (i nečasti) elizabetanskog doba, ostaju fićfirići u papučama za plažu, kratkim pantalonama i sa peškirima prebačenim preko ramena, da ljubuju i pate vodviljski, preterano, sa željom da budu što slikovitiji, a bez obaveze da bilo šta dokažu. Intriga radi za njih... Mladi Joakim Tasić, u ulozi Klaudija, vrlo spretno i simpatično je menjao raspoloženja, umesto stanja. I kada je voleo svoju nedužnu, oklevetanu Heru (obećavajuća mlada Milica Sužnjević), i kada je sipao uvrede njenom časnom ocu (uvek dobar Marko Baćović), i kada se jadao svom princu (dostojanstven Radovan Vujović), Tasić je podjednako, za ovaj, niski stepen karakterne komičke glume, bio dobar. Srđan Timarov, kao "oriđinal" Boračo, bio je u grčevitom pokušaju da bude potpuno različit od svojih pređašnjih uloga. U tome je bio groteskan, ali bez one prave mere, koja grotesku smešta u stvarni život, na stranu to što ga nismo razumeli u govoru. Isto, samo u suprotnom smeru, odnosi se na Miodraga Dragičevića, u liku Don Huana, koji, iz sopstvene zlobe kopileta i gubitnika, "pakuje" zaljubljenima intrigu, koja je mogla kobno da se završi, da nismo u komediji. Ovaj mladi glumac, sa perikom i bez nje, uvek je isti.

Milica Gojković (Beatriče) i Marko Janketić (Benedeto) prava su mera, zbog koje se ovoj lakoj komediji (po Šekspiru) veruje, i koja je čini lepo sentimentalnom. Bez njih, izvrsne glumce u "Mnogo buke ni oko čega" bismo pratili više sa zanimanjem, kako će da "proradi" futuristički dekor, kada izlaze ili ulaze, ili se skrivaju, nego zbog onoga što će se u komediji desiti njihovim "junacima". Mileni Vasić, kao služavki Margareti, dodeljena je govorna mana, pa se, kao partnerka i pandan Timarovu, muči sa artikulacijom. Ali joj je, zato, svaki komički akcenat tačan. Bojan Lazarov je bio sveštenik Franciskus, korektan.

Kostim Marie Marković Milojev je dao vesele i maštovite savremene tonove igri. Više je odeća vitezova govorila o njihovim karakterima, no ono što su radili. Muzika Vladimira Pejkovića je bila dovoljno apstraktna, da odvede ovu igru, koja je sama sebi svrha, od asocijacija na bulevar.