Vladika, slava Mu i milost: Svedočanstvo o čudotvorcu

Još jedno vredno pisano svedočanstvo o Svetom Vasiliju Ostroškom ugledalo je svetlo dana. Ovog puta, iz pera Željka Pržulja iz Istočnog Sarajeva, nastao je roman "Vladika, slava Mu i milost". Autor se hrabro upustio u veliki izazov "umotavši se" u vreme 17. veka, koje nije bilo nimalo lako za srpski rod.

- Posle četiri meseca roman je napisan. Ima tri glavna lika. Stojana Jovanovića, vladiku hercegovačkog Vasilija, u njegovoj borbi protiv Osmanlija, Latina, unijata, fanariota, izdajnika, gladi i bolesti. Dragojla Baju Nikolića Pivljanina, najvećeg srpskog junaka u četiristo godina našeg robovanja pod Osmanlijama. Kad je 7. juna 1687. godine poginuo na Vrtijeljci, izdan od Latina, njegovu su glavu, sto trideset godina pre Karađorđeve, Turci odsekli i odneli sultanu da se pohvale svojim junaštvom. Treći junak moje knjige je Sarajevo, grad mučenik - kaže Pržulj. - Od kada su Turci došli u Bosnu, posebno se iskaljuju na ovome gradu. Crkve pretvaraju u džamije, od manastirskog kamena prave džamije i medrese, na srpskim grobljima grade zgrade, kad im ide loše na frontu u ratu sa Rusima - Srbe vešaju na Baščaršiji, kad se umiluju Austrougarima - Srbe kolju po gradu i šalju u prvi koncentracioni logor u Evropi u Doboj, kad se umiluju Hitleru - žive Srbe peglaju na Skenderiji i šalju u Jasenovac, kad se umiluju Amerikancima i Arapima - Srbe bacaju kroz prozore i ubijaju, siluju i muče u preko sto privatnih gradskih zatvora. Ne znam imaju li Srbi stradalniji grad.

PROČITAJTE JOŠ - Dnevnik zabluda: Plagijarizam među arhitektama

Kad mu je dato da piše knjigu o Stojanu Jovanoviću, jednom od nosećih duhovnih i nacionalnih srpskih stubova, autor kaže da je o njemu znao onoliko koliko zna 99,9 odsto Srba.

- Znao sam da je rodom iz Hercegovine, da kod Nikšića ima manastir gde idu razni nevoljnici i da je ikona pored Svetog Jovana Krstitelja, naše krsne slave, upravo on, Sveti Vasilije Ostroški. Ne znam pred drugima, ali sam pred sobom imao opravdanje što nisam među tih 0,1 odsto koji znaju. Otac moga oca je bio četnički komandant i u vreme komunizma muškarci iz naše kuće nisu išli u crkvu. Udba je za nas imala posebne oči i uši. Ali i pesnice, pendreke, palice od kuvane bukovine i metke. Sve verske, bolje rečeno običajne crkvene potrebe za užu porodicu obavljale su majke i sestre. A i one tiho i polutajno. Da ne isprovociraju udbaše - kaže Pržulj. - Kad je pred rat u Bosni i Hercegovini propao komunizam, muškarci iz naše kuće od udbaša nisu mogli doći na red pred oltarom. Udbaška deca i unuci su nam krojili sudbinu, i samo mi koji smo znali da zidamo i ukrašavamo zgrade mogli smo mimo njih da opstanemo, a da ne bežimo u Kanadu ili Australiju. Vremenom smo se snašli, provirili iz pepela i na nagovor žena iz kuće malo više sam se posvetio Crkvi. Oslobodio se trauma iz detinjstva. Neke hramove sam renovirao, a bilo je i onih na kojima sam vodio radove od temelja do postavljanja zvona i freskopisanja. Osećaj kad na livadi i iz blata nikne lepa građevina razumeju samo neimari.

BLAGOSLOV MITROPOLITA

Autor podseća da je sa gotovim rukopisom romana odlučio da traži blagoslov za objavljivanje.

- Jedina adresa za to bio je mitropolit Amfilohije. Bilo je tu i drugih, meni dostupnijih vladika i mitropolita, ali ja nisam hteo drugog. Šest meseci sam čekao blagoslov, i da ga nisam dobio, roman nikad ne bi ugledao svetlo dana, ali eto, neko ko upravlja vaseljenom odlučio je da roman izađe. Da bude kamičak u fresci Svetog Vasilija Ostroškog - kaže Pržulj.