Diplomatski „slalom“ kroz stihove: Vladislav Jovanović objavio još jednu knjigu poezije

POLITIKA i poezija su za mene dva paralelna sveta strogo odvojena. Javni, profesionalni život odvija se u kontaktu sa drugima, a poetski je usamljenički.

Ovako, u razgovoru za "Novosti", detalje iz njegove manje poznate "karijere" objašnjava Vladislav Jovanović (1933), diplomata, bivši ministar spoljnih poslova u Vladi SRJ, kome je ovih dana izašla nova, četvrta pesnička knjiga "Zapisi". Istovremeno, objavio je i zbirku stihova svog oca Milorada Jovanovića (1899-1949), "Pokidane strune", napisanih pre gotovo 100 godina, a koju je pronašao slučajno, sređujući roditeljska dokumenta.

KAO dete iz siromašne učiteljske porodice, koja se potucala po zabačenim seoskim krajevima, Jovanović je prvu pesmu "nažvrljao" sa 13 godina i pokazao je ocu. Ovaj je bio toliko mudar da ga je blago posavetovao da bi stihove, ipak, valjalo da doradi. Dve godine kasnije, u samo šest meseci, ostao je bez sestre, oca i dede.

PROČITAJTE JOŠ: Jubilej jedinog muzičkog teatra u zemlji: Od "Oklahome" do "Zamfirove"

- Taj događaj me je izuzetno snažno uzdrmao, istrgao iz dotadašnjih dečačkih preokupacija i razmišljanja i okrenuo metafizičkim pitanjima. Dugo sam potom živeo više sa sobom nego sa drugima - priča Jovanović. - Počeo sam da čitam naše i strane pesnike, ali sam se više posvećivao i školi i studijama, tek krišom od svih baveći se i stihovima. Jednu pesmu sam pokazao samo Miodragu Bulatoviću, sa kojim sam bio na prvoj godini prava. Budućem velikom piscu pomalo "iščašena" pesma se veoma dopala, a zatim sam dve pesme objavio u "Vidicima".

KASNIJE mu se, veli, učinilo da je njegovo pisanje bezvredno i, suočen sa egzistencijalnim zahtevima, posvetio se učenju jezika, pune dve decenije gurajući poeziju od sebe. Vodio je i dnevnik, ali je i njega uništio. Po povratku iz Londona, kada je imao 47 godina, setio se mladalačke ljubavi prema stihovima i počeo redovno da ih piše. Tako je nastala prva zbirka "Traganja za traganjima" (1991) posvećena sestri sa kojom je bio veoma blizak, a koja je preminula sa samo 17 godina. Kasnije je nastao i roman "Sestra", koji je, osim na izdavača Slobodana Mašića, ostavio utisak i na renomiranog kritičara Čedomira Mirkovića (1944-2005). Ni slutio nije da je i njegov otac pisao pesme i u 23. godini imao gotovu zbirku.

- Kao pripadnik prve generacije učitelja posle završetka Prvog svetskog rata, otac je stasavao i formirao se u dramatično vreme boljševičke Oktobarske revolucije, oskudica koje je rat doneo, bolnih socijalnih raslojavanja. Sve se to odrazilo i na njegove pesme koje je pisao grozničavo, u đačkoj svesci, dve-tri za noć, uz sveće, jer tada nije bilo ni petrolejki. Najveći broj stihova napisao je kada je bio usamljen, bez porodice kojoj je nestrpljivo težio, izložen sumnjama u vlastitu darovitost i budućnost.

POMALO naivno, seoski učitelj Milorad, kratko vreme je pokušavao da se bavi politikom, pristupajući Demokratskoj stranci Ljube Davidovića, za koju je strasno agitovao, ali se i brzo razočarao. S novim ratom došle su i nove teškoće i opasnosti. U poznatoj razornoj eksploziji municije u smederevskoj tvrđavi 4. juna 1941, samo pukom srećom sačuvao je glavu preživevši tešku kontuziju. Zbog slušanja zabranjenih radio-stanica, Londona i Moskve i skrivanja dvadesetoro jevrejske dece iz Smedereva u selu Dobri Dol u kome je živeo, bio je uhapšen. Godinu dana Gestapo ga je držao u zloglasnoj tamnici u centru Beograda, posle oslobođenja sarađivao je sa novom vlašću, ali mu se mnogo toga nije dopalo i povukao se iz javnog života.

- Izgleda da je za svoju zbirku, odmah po njenom nastanku, pokušao da zainteresuje neke tadašnje književne časopise, ali je pogođen njihovom ravnodušnošću, dosta rano napustio poeziju i okrenuo se prozi. Sačuvano je dvadesetak njegovih pripovedaka, o tegobnom životu i doživljajima splavara u rodnom kraju - kaže Jovanović. - Sada, kada me od očevih pesama odvaja gotovo čitav vek, čini mi se da one, kao pisani trag tog vremena, imaju i vrednost svedočanstva, jer upotpunjuju sliku književne reči u tom prohujalom vremenu.

PROČITAJTE JOŠ: Sto godina u sto dela: Izložba povodom veka postojanja ULUS

OPROŠTAJ OD POEZIJE

NA pitanje da li i sada nešto piše, Jovanović odgovara kako oseća opasnost od ponavljanja i objašnjava:

- Pre dva meseca u časopisu "Stig" objavio sam pesmu "Post skriptum", kojom sam se oprostio od poezije. Ušao sam u godine kada se čovek priprema za napuštanje ovog sveta, i kada bi se sve što napiše moglo tumačiti na neki drugačiji način. Ipak, možda ću napisati još koju pesmu...

BIO VELIKI PESIMISTA

POSLE Disa, malo je koji srpski pesnik bio veći pesimista od Milorada Jovanovića, ocenjuje Milutin Lujo Danojlić, kritičar i recenzent "Pokidanih niti":

- Pesme prvog ciklusa imaju ukus satirične gorčine kroz osudu ljudi koji su sve podredili svojim interesima, radi materijalne dobiti. Pesnikov pesimizam se hrani nepravdama i beznađem koje stvara svet bez ideala. U drugom delu zbirke, glavni motiv je opsednutost jednom ženom koja ga je izneverila, te on ne može da nađe utehu. Zanimljivo je da je pesnik prestao da piše ljubavne pesme onog trenutka kada se ljubav o kojoj je pevao i realizovala. To je još jedna potvrda poznate istine da ostvarena ljubav znači smrt pesme.