„Ja sam Akiko“ - prvi roman leskovačkog pisca Stefana Tićmija (27) našao se u katalogu najveće svetske biblioteke za decu i mlade u Minhenu. Stefanova neobična knjiga svrstana je među 200 najboljih na svetu i na ovogodišnjoj je listi najboljih književnih dela za decu koju minhenska biblioteka objavljuje od svog osnivanja, pre sedam decenija. „Ja sam Akiko“ dobila je i ovogodišnju nagradu „Politikinog zabavnika“, a autoru je dodeljeno i godišnje priznanje rodnog grada. Stefan ne krije da mu sve to prija. Međutim, u svom stilu ističe da „povelje uopšte nemaju ruke i da ne mogu da uzmu olovku i napišu novi roman“. Trudi se da ostane miran i svoj, jer bez toga u njegovom kreativnom kutku ne bi mogla da nastanu nova dela.

Pročitajte još: Knjiga u centru: Veče sa dr Draganom Hamovićem

- Akiko je zakopana sloboda koja je samo iznikla kao cvet. To je poetični roman za decu i odrasle. Pisan je dečijim stilom, ali je višeslojan i razmatra neke ozbiljne teme. Trebalo je da prođu dve godine da potpuno uđem u Akikinu kožu, a knjigu sam pisao intuitivno. Nisam ni znao gde ću da završim. Istrajao sam na poetičnom pristupu i na kraju je sve to zapravo jedna dugačka pesma. Niz situacija koje su samo naizgled nepovezane, ali kad se malo dublje zakopa...- objašnjava Stefan.

Pročitajte još: Aleksandar Gatalica: Moje priče su u međusobnom dosluhu

On se često stavlja u situacije „šta bi bilo kad bi bilo“. Kao dete, da je bio stariji, na mnoge stvari bi gledao bez okova i stega. Ne bi crtao tipičnu zimsku idilu i Sneška Belića nego kape i šubare. Crtež bi imao ptičju perspektivu, a onda bi cepao papiriće koji bi padali po njemu kao sneg. Na osnovu te scene iz knjige je nastao i crtani film i mural u Beogradu, na Dorćolu.

- Hteo sam da čitaoce prodrmam. Da ih nateram na razmišljanje i da sa njima uspostavim dodirnu tačku kojom knjiga počinje. Nije slučajno što su neke reči precrtane, a neke blede kao ni to što su neke rečenice „veće“ od ostalih. To su te „igrice“ koje danas klinci mogu lako da koriste u „Wordu“. Bitan mi je svaki zarez, svako slovce, jer može da izmeni koncept i da te odvede u neku drugu priču. Pisanje je u stvari vid terapije i zato podržavam svakog ko piše, pa makar to čuvao samo za sebe. Kad ti se desi da ono što radiš dođe do velikog broja ljudi onda je to privilegija – kaže Stefan koji je prvi preveo svoju poeziju na znakovni jezik.

I ljubav prema književnosti objašnjava igrom reči. Kaže da se ona razvila kada su se njegovi roditelji razveli. Tada je počeo da čita i istražuje, a onda i da piše.

- Našao sam se u bezizlaznoj situaciji. Počeo sam da kroz pisanje objašnjavam sebe sebi i od tada nisam prestao. Pisao sam i na fiskalnim računima, pesme duge i po dva metra. Dedi i drugarima sam pravio lične ukrštene reči. Poenta je da sebi učiniš život zanimljivim, a kroz književnost sam postajao i bolji čovek – dodaje.

„Ja sam Akiko“ je napisana u ženskom licu. Kaže da je to možda njegov konstatni pokušaj da pomiri oca i majku u nekom metafizičkom smislu. Bilo mu je zanimljivo da se distancira od sebe, pa je knjigu pisala njegova anima. Akiko je susret te anime sa animusom predstavljenom njegovim drugim likom - Marselom. Stefan trenutno piše roman za odrasle. Završio je rukopis jedne slikovnice, a priprema i društvenu igru.

- To mi je odušak od komplikovanih priča koje uvek imaju neku vrstu teskobe i teret. Pišem o ozbiljnim stvarima, ali bez opterećenja. Mnoga razmišljanja svodim na nivo igre jednog deteta. Moji junaci ne ostanu da sede na deblu i da pate nego nađu izlaz i to nekako uvek bude umetnost. Danas jutjuberi „istražuju“ koliko košta autfit mladih. Čak imaju i naziv za decu koja ne mogu da kupe skupu garderobu. Ja radim na tome da moj autfit bude u meni, i jeste u meni, i on nema cenu – poručuje Stefan Mitić kome su drugari sa kojima je trenirao košarku dali nadimak Tićmi. Tada nisu ni slutili da će se njihova „izmišljotina“ naći na koricama Stefanovog romana - jednog od 200 najboljih na svetu.

MINHENSKA BIBLIOTEKA ZA MLADE


Najveću svetsku biblioteku za decu i mlade u Minhenu osnovala je jevrejska književnica Jela Lepman ubrzo posle Drugog svetskog rata kada deca iz Nemačke gotovo da nisu imale nikakve knjige, jer je tokom Hitlerove vladavine svetska literatura izbačena iz lektire, dok je preostale knjige uništilo ratno razaranje. Lipman je bila ubeđena da će deca i mladi, u miru i slobodi, izgraditi bolji svetski poredak, a da će knjige biti „glasnici mira“. Njen početni fond sa 8.000 narastao je na 650.000 knjiga.

GOLEMO TEPANjE ZA DONjE BRIJANjE

Stefan sa poznatim ilustratorom Dobrosavom Bobom Živkovićem i Lazarom Tomićem priprema smešnu i zabavnu društvenu igru „Golemo tepanje za Donje Brijanje“. Radi se o raspadnutom kraljevstvu, sa imenima sela iz leskovačkog kraja, koje vode babe. U ovoj igri važnu ulogu ima crveni konac koji igrače čuva od uroka. Demencija vas tera da se, umesto u desno, krećete u levo, a reuma u rukama da kockicu bacate nogama. Tu si kartice za veresiju, a najbolje prođe onaj ko uz pomoć kartice „mufte“ dođe do prednosti jer ga ona tada ništa ne košta.