POGLED ISKOSA: Put ka slici

Ako si dovoljno duhovan, onda će slika sama da se otvara ka tebi." Ova misao slikarke Dragane Maravić (Blace, 1959) sažima ceo program, ideju i praksu njenog stvaralaštva. Ona se kloni kiča kao i naracije svake vrste, u stalnoj potrazi za čistom likovnošću. Stran joj je realizam ali ne i figuracija, ne izražava se precizno ili duhu fantastike, ali ni u avangardnim krajnostima monohromije i radikalnog minimalizma. Njeno slikarstvo nikada nije ilustrativno a još manje konstruktivno, što ne znači da figura, kompozicija, kolorit i tonalitet nisu saobraženi zakonima likovnog stvaralaštva. U tom delu ima ekspresivnosti ali ne i patetike kojoj su skloni ekspresionisti, kao i apstraktnosti u onoj meri koja vodi stvaranje ka dubinskim psihološkim slojevima, prema nesvesnom kao velikom korektivu svakog pravog stvaralaštva.

Još je Ežen Delakroa utvrdio u svom "Dnevniku", tom pouzdanom teorijskom seizmografu, da likovnoj umetnosti preti opasnost od prevelike intelektualizacije. Svesna toga, ova je umetnica pre svega slikarka, znanje ostavlja po strani, dok u svakodnevnom postupku izgradnje slike tone u svoje ritualne dimenzije stvaranja.

Pročitajte još - Izložba "Pozorište u vremenu svakom" u Etnografskom muzeju (FOTO)

Umesto da konstruiše ljudsku figuru onako kako to nalažu školska pravila, traga na svoj način za njom na slici i, kako kaže, najizazovniji i potpuno nepredvidiv je sam taj postupak koji naziva "put do slike". Neko to može smatrati istraživanjem ili duhovnošću, a ona jednostavno to zove "put". Tako, u svojim izravnim obraćanjima delu, bez mnogo udela crtačkog shvatanja slikarstva, nanosi mrlje u kojima prepoznaje, možda tačnije reći oseća oblike, ljudsko telo, figuru, akt ili apstraktni svet. To je njen metod i kada slika portret, bez mnogo gledanja u model, nastoji da ga doživi na slici a ne u stvarnosti. Reč je o iskrenom i samo njenom pristupu, sa što manje oponašanja prirode, koji podrazumeva svakodnevni rizik da delo ne uspe, jer se ide mimo ustaljenog i naučenog.

Nesvesni stvaralački čin je u previše racionalizovanoj postindustrijskoj civilizaciji skoro odumro, ili kada je, na primer, reč o (neo)ekspresionizmu hipertrofirao u stalnoj težnji ka vizuelnom šoku. Dragana Maravić želi da iznenadi sebe, ona stvara zbog sebe što je najispravnije. U tome joj pomažu različiti umetnici, Petar Omčikus, čija je bila štićenica, ali i strogi vajar Ratko Vulanović. Drugi vid podrške daju joj njeni likovni dnevnici u kojima beleži svoje i tuđe misli o njenom slikarstvu. Sve bi to bilo bezvredno bez otkrivanja sopstvenog puta ka slici, sa složenom, čistom i svedenom figurom, ženskim aktom drugačije shvaćenim nego u tradiciji i istoriji i koloritu koji odlikuju suptilni međuodnosi boja. Po toj hrabrosti da traga za nepoznatim, a ne samo po izrazu, ova je umetnica savremena.