ON je umetnik o kome se na prostorima nekadašnje Jugoslavije najupadljivije ćuti. U Sarajevu gde je ostavio najdublji trag kao osnivač čuvenog teatra "Obala" i redovni profesor Akademije scenskih umetnosti nametnuti zaborav je skoro fizički opipljiv: svako skretanje sa margine koje bi da dospe u srce stvari - na površinu izbacuje famu o njemu. Od trenutka izbeglištva sa još 150.000 sunarodnika, sve do danas, Mladen Materić živi i stvara u Tuluzu. Oktobarski povratak u Srbiju na "pozorišni Kustendorf" prilika je da govorimo o premijeri predstave "Sećam se, nebo je daleko, a i zemlja" njegovog "Tetoviranog pozorišta", o saradnji sa Peterom Handkeom, o Srbiji i Republici Srpskoj - zemlji kojoj se uvek vraća kada misli o kući...


PROČITAJTE JOŠ -Handke i ja smo prošli golgotu zbog odbrane Srba: Slavni slikar o prijateljstvu sa dobitnikom Nobelove nagrade


- Pre ratova i raspada Jugoslavije, čitali smo Handkeove tekstove, knjiga "Golmanov strah od penala" verovatno je prva koja mi je svojevremeno došla pod ruku. Bili smo opčinjeni filmom "Nebo nad Berlinom" i predstavom "Kaspar" koja je dugo, mislim 15 godina, igrana u Zagrebu, sa Ivicom Vidovićem... Handke je bio mlad, desetak godina stariji od moje generacije. A ja sam ga upoznao u Parizu početkom devedesetih preko zajedničkih prijatelja. Nedugo zatim izašla je knjiga "Pravda za Srbiju", a mnogima je slučajno ili namerno promakao kraj te knjige i neka vrsta zaključka: da njegova generacija koja u tom trenutku ima oko šezdeset godina, nije smela da dopusti da se rat u kome je nestala Jugoslavija dogodi. Meni se to jako svidelo. To da rat nismo smeli dopustiti, uz onu Handkeovu želju za "mogućnošću dodatnog promišljanja" nakon strahote.

*Nedugo zatim sa Handkeom ste na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske postavili "Kuhinju". Kako je bilo raditi sa njim?

- Za saradnju je važno biti prilično blizak i prilično različit istovremeno. Onda saradnja obogaćuje. Radeći predstavu "Kuhinja" mi smo se dogovorili o nekoliko pravila. Ja sam do tada pravio predstave, smeštene uvek u neke prostore poput kuhinje, dnevne sobe... Razgovarali smo povremeno godinu dana, a ja sam zapravo želeo da me on izvede iz tih mojih soba. Nije bilo teksta, imali smo samo temu. Koautorski smo ušli u stvaranje. Peter je pisao tekstove koji su poetski, rečenice, sećanja, crtice... Želeo je da ja pravim dramaturgiju. Viđali smo se svakog meseca i išli napred. Dogodilo se da sam ja od njegovih reči stvarao scene u kojima nema govora, bez dijaloga... Bilo je veoma dobro, jer kada radite sa istinski velikim umetnikom on od vas traži više i rezultat je bolji.

*Handkea u Srbiji prepozajemo najviše kao proznog pisca, ali njegovo dramsko stvaralaštvo ne prepoznajemo u dovoljnoj meri...

- U Srbiji, u "Šećerani" su igrani neki Handkeovi tekstovi i više ništa. Istina je da je kod nas više prepoznat kao prozni pisac i scenarista, nego kao jedan od najvećih dramskih pisaca današnjice. Ali, nije to stvar samo sa dramskim tekstovima. Činjenica je da recimo Handkeovu "Moravsku noć", knjigu koju je štampala Srpska književna zadruga, to su ona divna izdanja, ne možete naći u svim našim javnim bibliotekama. To mogu jedino objasniti nekim nedokučivim političkim razlozima jer su ovi koji su protiv, uvek aktivno protiv. Handke se nije zamerio samo "zapadnim centrima moći" već i Srbima koji bi voleli da nisu Srbi. Ili je reč o neshvatljivoj apatiji ljudi koji rukovode stvarima, ali verujem da je razlog politički.

Sa Kusturicom uoči panel-diskusije na "pozorišnom Kustendorfu"


*Usledio je rad na predstavi "Časovi tokom kojih nismo znali ništa jedni o drugima", takođe u Banjaluci...

- Ovaj put predstava je rađena po Handkeovom tekstu koji je igran s velikim uspehom svugde u svetu. To je suštinski "tekst bez reči" koje se izgovaraju na sceni, dramaturgija akumulacije. Na sceni je trg i ima 380 ulazaka i izlazaka, ljudi prolaze, događaju se male stvari. Razgovarali smo i složili se da ostvarenje bude drugačije, da bude "rimejk". Tražio sam od Handkea da "projektujem" jednu vrstu hronologije. Rekli smo, neka taj trg bude u Banjaluci u centru grada, gde se desilo sve: od dolaska Slovena, preko turskog i austrijskog perioda, socijalizma, ratova devedesetih... Sve do nečega što sam ja osetio u Handkeovoj originalnoj verziji - da je današnjica civilizacijsko ishodište tog grada i ljudi.

*Pomenute predstave rađene sa Handkeom bile su vaš povratak "na ove prostore". Samo što ste se umesto u Sarajevo, vratili u Banjaluku...

- To jeste bio moj povratak. Imao sam, a i sada imam, želju i potrebu da učestvujem u kulturnom životu Republike. Ja sam Srbin iz Bosne. "Časovi" su igrani i u Francuskoj, Rusiji, Rumuniji, u Beogradu... Postoji ideja da se predstava uskoro obnovi, povodom Nobelove nagrade koja je Handkeu dodeljena.

*Kako vidite kontroverzu koja prati dodelu Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu?

- Bio sam blizu i mogao sam da vidim kako se Handkeu svašta događalo posle "Pravde za Srbiju". Ta knjiga možda nema najbolji naslov. Tu je reč o pravdi za sve. Ali naučio sam jednu lekciju posmatrajući šta se dešava sa Handkeom. Ima bitaka koje čovek treba da vodi bez obzira na ishod. Handke je na početku morao da prihvati činjenicu da će za svoje mišljenje, verovanje, za svoje stavove i za istinu kako je on vidi, morati da trpi posledice. I on ih je podnosio. U Francuskoj su neki knjižari vraćali njegove knjige, izigravali su pravednike površnog sveta. U ovom trenutku, činjenica da je taj komitet Nobelovu nagradu dao Handkeu, u nekom boljem svetu bila bi obavezujuća. Obavezala bi autore ratnih scenarija iz devedesetih, a oni su u svetskim centrima moći, da isprave scenario koji su režirali. Njima to naravno ne pada na pamet. Jednostavnije je voditi kampanju protiv Handkea, nego da kažu - lagali smo vas i uništavali.

*Nedavno je vaša kompanija "Tetovirano pozorište" imala premijeru novog komada...

- Završio sam krajem septembra novu predstavu, premijeru smo imali u Tuluzu, a zatim i manju turneju. Predstava se zove "Sećam se, nebo je daleko a i zemlja". Radio sam sa rediteljem, umetnikom koji čak i igra u predstavi, Horelijanom Borijem. On ima kompaniju "111". Predstavu sam radio sa "Tetoviranim pozorištem" 1994, a on je kao dvadesetogodišnjak to gledao i kasnije je kao uspešan umetnik o tome govorio u intervjuima. U predstavi je ostalo dvoje starih glumaca, neke scene su reinterpretirane. To je, dakle, neka vrsta rimejka.

*Odlazite li u Sarajevo, u grad koji ste u umetničkom smislu trajno obeležili?

- Ne. Nema razloga.

*Ali ste verovatno svesni fame koja traje, toga da ono što ste tamo uradili u pozorišnoj umetnosti, nisu mogli izbrisati?

- Ta laž o nekoj multietničnosti u BiH, u Sarajevu... To je opovrgao popis stanovništva. Ne znam da li je još negde zabeleženo da su čekali četiri godine rezultate popisa. Valjda su "uklapali" brojeve da se ne vidi kako multietničnosti nema. Oko devedeset odsto stanovnika tamo sada su muslimani, takozvani Bošnjaci. Svi ostali su 10 odsto. To nije moj grad, onaj u kome sam živeo i radio sa kolegama svih nacija i vera. Grad nisu klupe i zgrade, nego ljudi. Sve je to prošlo. Za mene i za druge. Šta bih još rekao sada... Ja znam da Republika Srpska ima budućnost, iako je dugo drže pod pritiskom. Puno toga ljudi su prinuđeni da rade, uprkos pritiscima. Sve se može desiti, ali se ne može negirati volja ljudi koji tu žive. Srba iz Bosne i Hrvatske ima oko dva i po miliona. Drugi su svoje želje ispunili. Srbi će morati sami sebi to da obezbede.


VRHUNSKA LITERATURA

- SVE Handkeove knjige, pa i one o Srbiji, nemaju ni najmanju primesu pamfleta. To je vrhunska literatura, odlično napisana. Verujem u ispravljanje tog nakaradnog svetskog doživljaja ratova. Neće se sve preokrenuti, naravno, ali i nagrada Handkeu ima svoju ulogu. Nivo verovanja čitalaca u medije u Francuskoj gde živim, drastično je pao. Oni su devedesetih verovali da su "Srbi zlikovci" kada to napišu najveće novine tamo. Danas istim novinama ogromna većina ne veruje. Ti u medijima bi trebalo da znaju kako su potrošili kredibilitet - kaže Materić.


"KUSTENDORF" KAO MESTO SUSRETA

- BILO bi dobro da se "pozorišni Kustendorf" još proširi, učešćem više škola. To je značajno kao mogućnost da sretnete ljude sa kojima ćete sarađivati. Tu se sreću različiti sistemi obrazovanja, a to znači preispitivanje, poboljšanje, razmenu. Ja sam na početku rata već bio redovni profesor. Međutim, nisam sasvim prekinuo. Već tada su me pozivali da držim radionice po svetu, tako je i sada, pa imam dodir sa obrazovanjem mlađih, a postoje i francuska pravila koja nalažu da kompanija sa dobrom reputacijom ima ulogu da prosleđuje znanje, da pomogne.