POČETAK nove sezone u našim teatrima 16. oktobra obeležila je i premijera predstave "Radnička hronika", koju je reditelj Veljko Mićunović režirao u Drami na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici.

Ovom inscenacijom crnokomične priče Petra Mihajlovića, Mićunović nastavlja značajnu saradnju sa subotičkim pozorištem (u Drami na mađarskom 2017. s velikim uspehom režirao je "Kičmu" Ingrid Lausund, koja je prikazana i u programu Bitefa Showcase), kao i svoje zanimanje za angažovane i aktuelne socijalne teme. U fokusu "Radničke hronike" je "mali" čovek, radnja predstave se odvija kao po "ivici noža", što je kvalitet koji se prepoznaje i na nivou estetike, i na nivou režije.


PROČITAJTE JOŠ:
Šekspir u Kruševcu: Publika glumce vraćala na bis

- Ova Mihajlovićeva drama nagrađena je na konkursu Sterijinog pozorja pre desetak godina, ali se meni čini značajnijom danas, jer nam je vreme od kada je napisana donelo puno paradoksa i apsurda - kaže Mićunović, za "Novosti". - Davno smo shvatili da radnička klasa više ne postoji - ta činjenica je postala i neko opšte mesto, ali posle svih političkih i ekonomskih promena, i izneverenih očekivanja i nada da će se naša društva fokusirati na socijalnu pravdu, mi smo stigli do paradoksa. Došli smo do toga da ljudi danas odbijaju da rade, i čini mi se da se prvi put susrećemo s takvom situacijom. Nezaposlenost je i dalje veliki problem, ali ljudi neće da se prihvate posla za neku bednu platu, u uslovima koji ponižavaju i degradiraju čoveka. Taj podatak je bio i početak mog razmišljanja o "Radničkoj hronici", jer ovaj komad ima strukturu koja je bliska groteski, i pokušao sam da sve te fragmentarne scene vodim žanrom tragigroteske, što je vrlo nezahvalno u pozorištu. Teško je stalno držati publiku u neizvesnosti da li će se smejati, ili će sa scene dobiti ozbiljan "šamar".

Foto/promo

Bio je veliki izazov, kako ističe Mićunović, napraviti predstavu u kojoj se opšte situacije učitavaju kroz apsurd i ono što je socijalno angažovano, a što kroz pozorišnu estetiku izlazi iz realističnog okvira i u nekim momentima postaje jako duhovito (naročito na nivou identifikacije), da bi se sve to izokrenulo u pravcu surove realnosti.

- Naša reakcija na tu tešku realnost koju živimo je jedna potpuna apatija - u nekadašnjoj Jugoslaviji radnička klasa je bila jaka i dominantna u društvu, a danas je nevidljiva. Mi te ljude više uopšte ne vidimo, taj "mali" čovek kao da ne postoji. Toliko je obezvređen u ovom neoliberalnom sistemu, čak i na nivou da neko ima potrebu da govori o njemu. "Mali" čovek više nikome nije zanimljiv, niko se njime iskreno ne bavi, a u javnosti je prisutan samo u potrošenim frazama i floskulama raznoraznih političara. Ali, "mali" ljudi su apsolutno i prihvatili da budu nevidljivi u društvu, u toj nevidljivosti, paradoksalno, traže svoju šansu, i to je taj apsurd nad apsurdima koji živimo. Imamo situaciju da je radnička klasa decenijama stabilno radila na svom nestajanju iz društvenog i javnog života, i u tom smislu ova predstava postavlja neka krunska pitanja: koji oblik otpora je danas potreban, da li je pobuna ili neka vrsta grupne reakcije uopšte moguća - kaže reditelj, ističući da je ova tragigroteksna hronika jednog radničkog otpora angažovana da zagrebe po zamršenim pitanjima i životnim batrganjima "malog" čoveka.

- Ovaj komad doseže mnogo šire od fabrike i radnika koji tavore, on zalazi u sve pore društva i donosi nam percepciju veoma široke slike koja se tiče svih nas: i mi smo radnici, svako na svoj način, fabrika je metafora koja se provlači kroz predstavu kao nešto što je fizičko, a zapravo je mnogo više od toga - kaže Veljko Mićunović.


PROČITAJTE JOŠ:
„TELEČKI“ ZA ŽIVOTNO DELO: Glumica Gordana Đurđević Dimić nagrađena na festivalu u Kumanu

BEZIMENI LIKOVI

LIKOVI u predstavi - radnici, nemaju imena već brojeve - vođa štrajkača je Radnik broj jedan, igra ga Srđan Sekulić, a u glumačkoj ekipi su i Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović.

SVETLA BUDUĆNOST

JEDNA od ideja-vodilja u ovoj predstavi, prema rečima Mićunovića, bila je slavljenje života.

- Šta bi bilo kad bi radnici prestali da rade, kad već ne mogu da žive od rada? Šta bi bilo ako bi i nakratko počeli da slave taj svoj život jedini bez rada, po cenu da žive na hlebu i vodi? Bio bi to test izdržljivosti i za njih i za one koji upravljaju sistemom i pomno brinu o rastu BDP-a... Ko bi preživeo u tom netom narušenom poretku našeg sistema u procesu večite "bolne tranzicije" koja, je li, traži žrtve i odricanja na magistralnom putu u korist "svetle budućnosti", s plemenitim ciljem stvaranja najboljeg od svih najgorih sistema što ga je čovek iskusio - za kakav slovi kapitalistički sa "ljudskim licem"? Da li bi otpor poniženju života zapravo značio slavljenje života? Ili bi u isti mah značio kolektivno radničko samoubistvo? Pa nije valjda da bi se taj običan čovek - radnik, našao u situaciji da je uzeo praćku da gađa tenk? Ili jeste?