Makedonska rediteljka Teona Strugar Mitevska pobednica je ovogodišnjeg Internacionalnog festivala filmske režije u Leskovcu. Žiri joj je dodelio gran pri za film „Gospod postoji, njeno ime je Petrunija“ uz ocenu da je priznanje u pravim rukama jer Teonin film „po svim elementima podseća na delo legendarnog reditelja Živojina Žike Pavlovića čije ime nose festivalska priznanja“. Svojim četvrtim celovečernjim filmom rediteljka je učestvovala i u glavnom programu filmskog festivala u Berlinu gde je naišla na odlične reakcije ljubitelja sedme umetnosti.

Pročitajte još:
LESKOVAČKI KULTURNI CENTAR: Novo ruho pred 12. LIFFE

- Nikada nisam mislila da ću uspeti da napravim film koji je autorski, a koji funkcioniše komercijalno. Posle Berlina, ovaj film je, do sada, prodat u 35 zemalja sveta i prikazuje se u bioskopima. To je meni neverovatno. Samo u novembru biće u bioskopima u Nemačkoj, Švedskoj, Španiji, Italiji i Grčkoj. Mislim da je borba glavne junakinje filma nešto što je opšta tema u kojoj se mnogo ljudi prepozna.

* Film je motivisan istinitim događajem i govori o hrabrosti jedne mlade žena da se suprostavi nepravdi. To je dovoljno inspirativno, ali šta vas je još privuklo da o baš njenu priču „stavite“ na filmsko platno?

- Da. Meni je bilo fascinantno da je ta mlada žena imala hrabrosti da se pobuni. To njeno buntovništvo i hrabrost da uradi nešto što nije u skladu sa pogledima sredine u kojoj živi, ali i to zašto je to uradila. Pre pet godina u Štipu ona je odlučila da pliva za krst i prva je do njega doplivala, ali je onda počela pompa oko toga da ona nema pravo na krst jer je žena. Tražili su od nje da ga vrati, ali je ona to odbila. U filmu smo razvili njen karakter, ali se ta mlada žena odlučila na pobunu zbog velike svesnosti o nepravdi koju je osećala u svom stomaku. Ona je verovala da ima pravo da, kao i svaki muškarac, pliva za krst i pravo na bar jednu srećnu godinu po tom običaju.

* Taj krst je simbol svih nepravdi koje žene doživljavaju u društvima kakva su ova naša balkanska.

- Kako da ne. Ona je veoma običan čovek. Devojka iz male sredine. Istoričarka, bez posla, koja živi sa roditeljima. Štip je mala varoš sa oko 20.000 stanovnika, ali je ona smogla snage da kaže ne. To je bio povod da mi u filmu ispričamo priču o frustracijama koje se ženama nameću od malena, ali nikada nije bila ideja i ovo nije feministički film. Mi smo ispričali priču šta znači odrasti, živeti i funkcionisati u nepravdi i na kraju pobediti. To je interesantno za karakter glavne junikanje filma da ona pobedi. Pobedi svojom mudrošću i obrazovanjem. Cela ta atmosfera u tom gradu simbolično pokazuje situaciju u našem društvu i svi ti ljudi su žrtve sistema. I Petrunija je to, ali ona od svih karaktera obuhvaćenih u ovoj priči jedina uspeva da ispliva iz tog zatvora čije su žrtve i svi ti ljudi koji su je osudili, a zapravo su taj zatvor svi oni zajedno za sebe stvorili. Da je srednji vek oni bi tu devojku kamenovali.

* Glavna junakinja je na filmskom platnu pobedila, a da li je osoba koja je bila Vaša inspiracija pobedila, jer je na kraju svoju sreću pronašla u inostranstvu?

- To je tragično. Kada pomislim na to krenu mi suze na oči. Ta devojka je morala da traži svoju sreću negde van. Plivajući za krst ona je želela da joj se sreća osmehne. A kako? Tako što je otišla iz blata. Ne verujem da bi, da je ostala u Štipu, nešto uspela da promeni za sebe, ali je njena priča pokrenula ovaj film, a posle pet godina je jedna mlada devojka plivala za krst u istoj reci i nije imala nikavih problema.

* Petrunijina priča je vrlo neobična za 21. vek. I u Srbiji devojke plivaju za Časni krst i često budu privilegovane od strane muškaraca koji im džentlmenski prepuštaju pobedu. Kako objašnjavate to da nas tako malo kilometara deli, a da su reakcije društva i crkve bile drugačije?

- Neću da kažem da je Makedonija tradicionalnija nego Srbija, ali je toj devojci, posle svega, život postao pakao. Kada smo rekli da hoćemo da snimimo film svi su govorili da je ona luda i da je veštica. To nisam mogla da shvatim i da objasnim osim strahom tih lokalaca da ne izgube svoje pozicije u društvu, a pitanje je kako smo svi zajedno dozvolili da sebe zatvorimo i da odemo u taj nacionalizam i religiozni fanatizam, koji je u Makedoniji još izraženiji jer je čine pripadnici dve različite religije. Političari, na obe strane, koristili su je da bi opstali na vlasti po sistemu: „Podeli, pa vladaj“.

* Film je priča o religiji, ali i o državi i društvu koje nije na strani pojedinca. Mnogo je i autocenzure i pristajanja na raznovrsna ograničenja. Kako se vaša junakinja bori protiv toga?

- Sve se svodi na to hoćemo li se prilagoditi odnosno predati ili ćemo se boriti. Petrunija je odlučila da se bori i ona inteligentno vlada situacijom. Ima neku tihu jačinu koja je fascinantna i mnogi požele da se identifikuju sa njom.

* Specijalno priznanje leskovačkog festivala dobila je Zorica Nuševa koja glumi junakinju Vašeg filma. Kako ste došli do toga da joj poverite glavnu ulogu?

- Kada tražiš glavni karakter svog filma nema kalkulacija. Odluka ne sme biti polovična. To vam je isto kao kada donosite odluku da stupite u brak. Morate biti sigurni. Zorica je odlična pozorišna glumica, a ovo je njena, verovali ili ne, prva uloga na filmu i bila je sjajna. U njoj sam prepoznala neke kvalitete za koje sam verovala da karakter Petrunije treba da ima, a to je taj kvalitet tihe jačine. Ona je kao neki kamen, ali laki kamen. Mnogo smo radili na detaljima, usponima i padovima, ali su te probe toliko esencijalne i mislim da na njima stvaram film. To je tako kreativan rad, jer tražeći karakter lika tražiš istinu i zbog toga je to veoma oslobađajući proces.

* Jeste li očekivali nagradu na ovom regionalnom esnafskom festivalu i kako gledate na to da Vaš film, po oceni žirija, po svim elementima podseća na delo legendarnog Živojina Žike Pavlovića?

- To je velika čast. Film mora da traga za istinom i da provocira. Ipak sam ja dete Jugoslavije. Sve što jesam danas je zahvaljujući tim stvaraocima koji su uticali na nas i inspirisali nas da budemo ono što jesmo. Nagradu nisam očekivala. Nikad ne očekujem. Toliko ima dobrih filmova, ne samo u regionu, nego i u svetu. Uvek se samo trudiš da iskoristiš filmsku formu najbolje što znaš i nadaš se da će publika prepoznati poruku koju si želeo da preneseš.

NAJSREĆNIJI ČOVEK NA SVETU

Teona Mitevska je, pored ovog, i scenario za svoj novi film „Najsrećniji čovek na svetu“ napisala sa koautorkom Elmom Tataragić, sa kojom je sarađivala i na filmu „Kada dan nema ime“. Na festivalu u Sarajevu njihov najnoviji scenario je i nagrađen, a snimanje bi trebalo da počne uskoro.

- Meni su socijalni aspekt života, nepravda, politika, individua, mladi odnosno „biti ili ne biti“ zapravo preokupacija. Novi film je priča koja se dešava u Sarajevu, 25 godina posle opsade. Priča o grupi ljudi koja traži ljubav, a svi su na neki način u posttraumatskom sindromu. Ne bih više o tome, ali je film veoma moderna priča kako izgraditi nešto posle traume ako je ona već ušla pod vašu kožu – najavila je Teona Strugar Mitevska.