KAD prijateljima iz sveta želim da poklonim nešto iz moje zemlje, najčešće je to "Na Drini ćuprija" ili "Travnička hronika" - kazao je u jednom od razgovora za naš list Nikita Milivojević. Šta je rekao, to je i radio. I više od toga: nemačkoj publici (na sceni Šaušpilehausa u Diseldorfu), potom i grčkoj (na Atinskom festivalu) "poklonio" je pozorišnu verziju "Na Drini ćuprije". Sada je došlo vreme i za drugi veliki naslov, i to pred ovdašnjim gledalištem - "Travničku hroniku". U koprodukciji dva teatra, sinoć je premijerno izvedena u SNP, dok će četiri dana kasnije biti i na repertoaru Narodnog pozorišta u Somboru.

Reditelj Milivojević često Andrića poredi sa Lavom Tolstojem i Tomasom Manom, jer u piščevom delu pronalazi "široko platno i sveobuhvatnu viziju, s junacima u kojima prepoznajemo svu dubinu istorije i vremena..."

PROČITAJTE JOŠ - Nikita Milivojević: Novca se još niko zasitio nije


- Ideja za "Travničku hroniku" javila se dok sam još radio "Na Drini ćupriju", ohrabren rešenjima do kojih sam došao tokom procesa proba - kaže na početku razgovora za naš list Nikita Milivojević. - Kad čitate ta dva romana, shvatite da imaju mnogo toga zajedničkog. Na kraju krajeva, i nastajala su jedan za drugim u Beogradu, tokom rata.

I oba dela su, po rediteljevom mišljenju, svuda i uvek razumljiva. Sve oko njih može da se menja i prolazi, ali ona ostaju. U njima su sačuvane istine za buduće generacije, jer "budućnost se kao što znamo, ponekad najbolje vidi u prošlosti".

- Unutar ova dva romana je jedna misao, čitalac ima utisak celine. Doduše, odmah mi je bilo jasno da je "Travnička hronika" mnogo komplikovaniji zahvat za pozorište, pre svega zbog atmosfere. Potpuno je introspektivan, kao jedan veliki, unutrašnji monolog. A onda se preda mnom našlo pitanje kako nešto tako suptilno, unutrašnje, pretvoriti u eksterno i vidljivo na sceni? Ipak, dok sam radio dramatizaciju učinilo mi se kao ključ i rešenje moje osećanje da Andrić piše u slikama. Shvatio sam da predstava može biti vrlo vizuelna.

PROČITAJTE JOŠ - Nikita Milivojević: Svet liči na kinesku robnu kuću

Pisac oslikava konzulska vremena bosanskog vilajeta, između 1807. i 1814. godine, u kojima je Travnik mesto preseka svih kontrasta i apsurda, nataloženih u večno teškim istorijskim okolnostima.

- Tu postoji nešto, što poslednjih godina u nekoliko navrata citiram, piščev odgovor na zamerke da se uvek bavi prošlošću. Govorio je da ne vidi nikakvu razliku između prošlosti i sadašnjosti. Menjaju se kostimi, menjaju se običaji, ali živ čovek je živ čovek - u svim vremenima ima iste zapitanosti i probleme. "Travnička hronika" će kao i "Na Drini ćuprija" za nas, zauvek biti aktuelan roman. E sad, šta će ko videti, iz kog ključa iščitavati, to je druga stvar. Ali, to je priča koja ima toliko veza sa životima oko nas, generacijama i generacijama. I ubuduće će imati.

PLANOVI - U NOVEMBRU idem u Atinu, u kojoj ću raditi po Mrožeku nekoliko kratkih komada kao jednu celinu. U Stokholmu me očekuje predstava naredne godine, a o naslovu ćemo se tek dogovoriti - kaže poznati reditelj.

Za našeg sagovornika posebno je bilo zanimljivo osećanje privremenosti i nestalnosti, svega oko nas. I tako od osmanlijskih do naših vremena:

- Nesrećni konzul sedam godina pokušava da razume taj svet, njegovu logiku i ponašanje. Ali, stvari mu i dalje ostaju neshvatljive. Ovo osećanje je i danas sveprisutno, da stvari izgledaju na jedan način, a da je ispod toga nešto drugo. Glavni junak Žan Dival u jednom trenutku kaže kako nikako ne može da razume svet kod koga "da" ne znači da, a ni "ne", ne znači "ne", ni osmeh nije osmeh, ni odlazak nije odlazak, pa ni ostanak nije ostanak... To je ono što zbunjuje čoveka, da ništa nije izvesno. I ništa nije onako kako izgleda. On prolazi kroz sedam godina fantazmagorije od koje ponekad noću ne može ni da spava. Od tih slika stvarnost mu se okrenula potpuno drugačije...

Komad “Travnička hronika “ u koprodukciji dva teatra

Ono što roman čini aktuelnim, večno je nerazumevanje stranaca, za naše sudare i dodire, nasleđene ljubavi i mržnje, pravo i pravdu. Radeći i sam u diplomatiji, Andrić je imao dodatnu vizuru.

- Teško razumemo mi sebe, a često nas još teže shvataju oni koji ovde dolaze. O tome svedoči "Travnička hronika". Mislim da su neke od najlepših stranica istorije ispisane u ovom delu na srpskom jeziku. I kako Andrić kaže: "Zašto da moja misao, dobra i prava, vredi manje od iste takve rođene u Rimu i Parizu?". Za mene je to kao sveća na sarkofagu koja svetli dan i noć - da osvetli mrak koji se nakupio vekovima.


ČETIRI POZORIŠTA

U NOVOJ predstavi naš sagovornik (koji je uradio i adaptaciju i dramatizaciju romana) okupio je glumce iz četiri pozorišta: uz SNP i somborski ansambl, tu su i članovi novosadskog Pozorišta mladih kao i šabačkog teatra. Igraju Marija Medenica, Jugoslav Krajnov, Tijana Mirković, Branislav Jerković, Aleksandar Gajin, Dušan Jakšić, Nebojša Savić, Zoran Karajić, Miroslav Fanri, Dušan Vukašinović i drugi.

Amalija Benet uradila je scenski pokret, a muziku je napisao Dimitris Kamaratos.


NA SVETSKIM SCENAMA

DO sada je Milivojević režirao mnoge predstave u Švedskoj, Sloveniji, Makedoniji, Turskoj, Kipru, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, SAD, a posebno u Grčkoj. U ovoj zemlji osvajao je i nagrade za režiju, a njegova predstava "Zločin i kazna" jedne godine proglašena je najznačajnijim kulturnim događajem u Atini. Osnivač je i direktor Šekspir festivala u Srbiji.