Frej: Pričamo jezikom stomaka

FRANCUSKA cirkuska trupa neobičnog naziva "Vuk za čoveka" večeras će nastupiti pred publikom 53. Bitefa i izvesti "Retke ptice": šestoro akrobata, balansiranjem na rukama sugerisaće nam da "čovečanstvo sačinjavaju pojedinci koji, iako različiti, ipak zavise jedni od drugih". U stalnom pokretu, izvođači povezuju svoja tela, tragaju za neobičnim formama, prelaze prepreke izražavajući stav da je osnova akrobatskog čina akcija, a ne demonstracija... O svemu tome, za naš list govori Aleksandar Frej, jedan od osnivača trupe.

* Vaša predstava zasniva se na apsolutnom poverenju među izvođačima. Da li ovo telesno zajedništvo sugeriše mogućnost duhovne bliskosti ljudi u otuđenom vremenu?

- Da! Naši odnosi na sceni sačinjeni su od zaista konkretnih potreba: hvatanje, držanje, komunikacija, trenutne odluke. Ovo je omogućeno time što gledamo jedno u drugo, obraćamo pažnju, kroz direktan kontakt i dodir. Mi se ne pretvaramo da je duhovna bliskost moguća, mi omogućavamo da se ona desi uživo na sceni. U ovim vremenima otuđenosti, kako vi to kažete, i razvoja individualizma, cirkuska umetnost je dobar dokaz da čovek još uvek može da stvori neku vrstu kolektivnog bića, koje istovremeno poštuje i svaki pojedinačni identitet.

PROČITAJTE JOŠ: Svet ljubavnika

* Naziv predstave je "Retke ptice". Da li to znači da su ovakvi odnosi, ipak, češće izuzetak nego pravilo?

- "Retke ptice" preciznije znači da, samo zahvaljujući takvim odnosima, vi možete zaći u novu oblast ili u nove teritorije, gde ćete sebe pronaći i obogatiti. Bez ove kulture poverenja i "zajedništva" rizikujete da ostanete zatvoreni u sebe i zarobljeni u sopstvene navike i ubeđenja.

* Kakve su najčešće reakcije gledalaca?

- Prvi i veoma važan odnos sa publikom jeste to što zaista vidimo jedni druge: ja znam da si ti tu, ti znaš da sam ja tu, nemamo gde da se sakrijemo, samo možemo da podelimo isti trenutak, isti doživljaj. Takođe, naše izvođenje dešava se na podu, na istom smo nivou. Ovo stvara jednostavan kontakt iz kog se osmelimo da zajedno krenemo istim putem, onim na koji vodimo publiku za vreme ove predstave. Mi čujemo sve zvukove, reakcije publike, povike "jao" ili "oh": glasne reakcije straha ili iznenađenja, ali i tihe trenutke oduševljenja. Obično se dešava da, kada se ova klima uspostavi, publika ima poverenja u ekipu na sceni i prihvati da nas prati u ovoj avanturi, da teče u pokretu.

* Je li ljudsko telo i u ostalim vašim predstavama sasvim dovoljno za poruku koju želite da prenesete?

- Ljudsko telo nije samo dovoljno da se prenese ova poruka, već je ljudsko telo najbolji medijum za prenošenje poruka ovakve vrste. Budući da ne koristimo govorni jezik, upućujemo na ono što se nalazi u osnovi postojanja na svetu, za svakog od nas, relanost našeg tela i njegove neverovatne mogućnosti. Mi često kažemo da ne pričamo jezik mozga već jezik stomaka. Emocije su, nekako, u stomaku. Biti akrobata znači biti odrastao čovek koji se još uvek igra svojim telom, baš kao što deca ispituju svoje mogućnosti na igralištu. Prema tome, mi verujemo da smo postigli neku vrstu univerzalnog oblika komunikacije, jer, dok smo bili deca koja su na putu da postanu odrasli ljudi, svi smo pokušavali da stojimo i takođe prvo iskusili padanje.

PROČITAJTE JOŠ: Lusijana Lara: Trenuci s obe strane ekstrema

ŽIVOTINjSKA PRIRODA

* IME trupe je intrigantno, "Vuk za čoveka"...

- To je deo izreke koja kaže "Čovek je vuk za čoveka". Isprva, ovo nas podseća na to da smo mi, bilo kao grupa ili kao pojedinac, sami sebi najveća opasnost. Time što smo zadržali samo "Vuk za čoveka" takođe želimo i da priznamo ovaj deo "životinjskog" koji postoji u našoj ljudskoj prirodi, kao potrebu da nađemo pravu meru: potrebna nam je civilizacija, ali su nam takođe potrebni i instinkt i strast. Rizik je i ono što nam omogućava da rastemo ali, kao i uvek, ne preterano mnogo. Koji deo vuka u sebi moram da nahranim kako bih zaokružio svoju ljudsku prirodu?