IZ pera prvorazrednog srpskog pripovedača i romanopisca Gorana Petrovića, koga su širom sveta već upisali kao velikog autora, pred čitaocima "Večernjih novosti" nalaze se dela iz ciklusa "Priče o Merama". Jednom mesečno, u Kulturnom dodatku, naš list ekskluzivno objavljuje ove Petrovićeve književne bisere.


Čašice rakije na belom stolnjaku. Rakija ima plemenitu zlatnu boju, "smirila se", ležala je u hrastovom buretu.

Beli stolnjak je, dabome, na stolu. Ali, kvadratni sto nije običan, napravljen je tako da grli drvo bresta, pa se čini kao da stablo izniče iz trpeze. U gradu bi, moguće je, na to središnje mesto stavili vazu sa cvećem, kakvu ikebanicu, staklenu zdelu sa voćem, a neko bi u toj staklenoj zdeli ponosno držao samo ključeve od kola i daljinske upravljače... Ali, moj prijatelj je u svom dvorištu na selu napravio sto "ukolo" bresta, tako da se svi koji za njim sede uvek nalaze u šarenom hladu. Trebalo je za takav raskošan sto vremena, dok krošnja bresta ne poraste, nije to samo nekoliko dasaka spojenih ekserima, tiplovima, tutkalom...

Sto i brest su, dakle, u dvorištu. A ono je, dvorište, u Lipolistu, selu blizu Šapca, poznatom po ružama. Dočim je Šabac, znano je, u ravnoj Mačvi... Koja je u Srbiji, negde takođe ravnoj, negde uzmreškanoj... Sve ovo je najviše zbog toga da neko ne bi prekidao čitanje priče i Lipolist tražio na "Gugl" mapi.


PROČITAJTE JOŠ: Beogradska filharmonija otvara sezonu "#zapratibetovena"

Sedimo i pijuckamo rakiju. Razgovaramo o svemu: kakva je bila godina, o rasadu, o tome kako sada postoji samo potop ili samo suša, šta je rodilo a šta nije u književnosti... Blago septembarsko sunce prosijava kroz brestovu goru... Sve bi se činilo kao večno da brestov list nije počeo da se redi, opadanjem nagoveštava dolazak jeseni...

Naš razgovor povremeno prekidaju unuka i unuk mog prijatelja. Prema njima se ponašamo kao da smo mi deca, a oni odrasli. To valjda podseća mog prijatelja na dan kada je njegov sin, dok je još bio mali, pritisnuo jedan od prekidača u kući, a prekidač je u istom času pregoreo. Biva to, dešavalo se svakome od nas da mu ta spravica pod prstom otkaže poslušnost... Samo klacne i nadalje ničemu ne služi... Mališanov otac, moj prijatelj, tada je u šali rekao: "Pokvario si prekidač!" A dete je najozbiljnije moguće odgovorilo: "Samo dopola! Isključenje radi!"

Smejem se. Kažem: "U krajnjem slučaju, to je tačno. Isključenje radi. Dobar izgovor!" Zatim dodajem: "Voleo bih da sam ja to napisao. Mogu li da ti uzmem priču? Pišem o merama koje smo izgubili... To je upravo polovina onoga u čemu se svi nalazimo."

Posle nekoliko dana sedam za radni sto. Ovaj sto se nalazi uza zid, u zgradi, u gradu... Gledam nekoliko dragih slika ispred sebe, jedan akvarel, dve ikonice, tri razglednice udenute u ramove grafika, brojne beleške na samolepivim listićima... Bez obzira na sve to, zid je zid. Pitam se da li je sve ovo što sam već napisao o "isključenju koje radi" - dovoljno za priču o merama. Ili je to samo za njenu polovinu? A ako pak jeste dovoljno za polovinu, pravo pitanje bi bilo: Da li je potaman za onu prvu, ili za onu drugu?