Raspeti između ikone i slike

TEKST kojim se "otvara" knjiga veterana naše istorije umetnosti, kustosa i likovnog kritičara Nikole Kusovca "Odabrani eseji" tumači savremenu srpsku umetnost iz njenog dvostrukog korena: ikone i slike. U izdanju za koje je zaslužan Momčilo Moša Todorović i njegova "Radionica duše", upravo se kroz ovaj esej, kao kroz nekakvu prizmu mogu razabirati i ostali, tu objavljeni, Kusovčevi radovi, nastali u protekle tri decenije.

Konstatujući da se biće evropske umetnosti može razumeti kroz odnos slike prema ikoni, Kusovac nastavlja:

- I novije srpsko likovno stvaralaštvo nastalo posle seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, takođe otkriva slična svojstva, sadrži sličnu bivalentnost. Ono je posledica važnih događaja koji tvore istoriju srpskog naroda od njegovog pada pod otomansku vlast - tvrdi istoričar umetnosti i iznosi da je od tada crkva postala jedini nosilac pismenosti, čuvar nacionalnih vrednosti, tradicije i umetničke baštine, te da se "evropeizacija srpskog slikarstva", u delu našeg naroda koji je bio pod habzburškom vlašću, desila u 18. veku, a sto godina kasnije, južno od Save i Dunava.

Kroz sve umetničke naraštaje, od početaka štafelajnog slikarstva do naših dana, Kusovac prati upravo odnos između ikone i slike, odnosno za šta su se u toj dvojnosti autori opredeljivali tražeći lične poetike, ili kako su je u svom delu mirili. Kusovčev stav o ovom pitanju najbliži je razmišljanjima Milana Kašanina, povodom izložbe jugoslovenske umetnosti u Londonu:

"I u umetnosti i književnosti mi možda isuviše uzimamo inostranog zajma. Nebo nad Avalom ili nad Monmartrom nije isto, i drugačiji je zalazak sunca na Kalemegdanu, a drugačiji na Seni, isto onako kao što Šumadija ne liči na Normandiju. Ko će to otkriti i naslikati? Ni dekretom, ni porukama se to ne može odrediti. To zavisi od lične snage, koju neko ima ili nema."

Stevan Dukić

PROČITAJTE JOŠ - TASOVAC O OTKAZANOM KONCERTU: Dizni izgubio od dodolskog lobija

Sadržaj ove luksuzne monografije, koja na više od 200 stranica donosi i reprodukcije dela o kojima Kusovac piše, čine i eseji o umetnicima koji su, od sredine prošlog veka (neki i malo pre), stvarali domaću likovnu scenu. U fokusu našeg istoričara umetnosti tako su se našli Marko Čelebonović, Stojan Aralica ("Osobeni kolorista"), Nedeljko Gvozdenović ("U pohodu na slikanu površinu"), Vasa Pomorišac, Aleksandar Tomašević, vajar Toma Rosandić, Miodrag Vujčić Mirski ("Mir iverja i hodočašća"), Dragiša Ajdić Ad ("Rođeni umetnik"). Ali i Milovan Krstić ("Bez žurbe i zadihanosti"), Stevan Dukić ("Tvorac plemenitog kova"), Nenad Luka Stanković ("Opus radosti"), Sava Rakočević ("Samotnjak"), Milovan Vidak ("U potrazi za Zlatnim gralom Milovana Vidaka") i Aleksandar Luković ("Vreme klovnova").

Uz tekstove o Prodajnoj galeriji Beograd, Zbirci Doma vojske, likovnim kolonijama RTS na Zlatiboru, u 22. monografiji "Radionioce duše", koja je sakupila 31 rad Nikole Kusovca su i oni o Peđi Milosavljeviću, Miodragu Rogiću, Raši Trkulji, Milošu Šobajiću, Miljenku Stančiću, Voji Staniću, Iliji Vitoliću, Ljubinki Jovanović Mihailović i Radovanu Trnavcu - Mići.

Aleksandar Tomašević

VISOKE VREDNOSTI I MEĐU GLOBALISTIMA

SKLONIJI onom delu srpske likovne scene koja je okrenuta našem duhovnom i likovnom nasleđu, Kusovac prepoznaje kvalitet i u "globalističkom" taboru:

- Bez obzira na to što se pod oznakom globalnih i avangardnih vrednosti lakše podmeće bezvredan uvoz i što se u tim prostorima kreću i snalaze prozvođači magle, ne mogu se osporiti visoke vrednosti što su ih na tom polju ostvarili srpski umetnici poput Radomira Damnjanovića Damnjana, Vladana Radovanovića, Miroljuba Todorovića ili Marine Abramović, Ere Milivojevića i De Stil Markovića.