Onih godina, Oskar Davičo se počeo potvrđivati kao središnja ličnost naglo oživljene književne scene. Od 1952. temperatura kulturnog života je, postepeno, na svim stranama, rasla, tematski okviri su se širili, izražajna sredstva bivala sve bogatija. Došlo je do procvata periodike ("Svedočanstva", NIN, "Mlada kultura", "Nova misao", "Mladost", "Vidici"); pojavili su se, u Zagrebu i u Beogradu, prevodi istaknutih zapadnih pisaca, ranije svrstavanih u buržoaske dekadente; u javnost su isplivali i delovi naše zapostavljene međuratne baštine.

Oskar Davičo se spremno uključio u prevratnička komešanja i previranje, kao da je samo na njih čekao. Otpor konvencijama bio je, i ostao, podstrekač i usmerivač njegova mišljenja, a Večita Promena - Muza čijih se uputstava vazda držao. Preokret s početka pedesetih mu je omogućio da se vrati nekim izazovima i iskustvima nadrealističke mladosti. Osetivši dah slobode, uleteo je u polemičko monologiziranje, najpre u ogledu Poezija i otpori, protiv domaće učmalosti, a potom, u seriji "Neotpori na dnevnom redu", protiv svetskog političkog i duhovnog ustrojstva.

Buntovni pesnik morao je privući srednjoškolca koji je, u biblioteci provincijske varošice, iščitavao prestoničke listove i časopise. Gutao sam sve što je izlazilo pod njegovim imenom, voljan da ga sledim na putu čiji mi cilj nije bio jasan. Kasnije ću razumeti da je Oskar Davičo odan borbi - zarad - borbe, borbi neprestanoj, koja je sama sebi razlog, opravdanje i cilj. Takvo usmerenje moralo je očarati šesnaestogodišnjaka koji se gušio u porodičnom domu i u školskoj klupi, društvenoj sredini i u samom sebi. Pesnik je čeznuo za živorodnim dahom koji uzdiže i oslobađa. Šta mi je, onda i onde, od toga bilo potrebnije? Šta mi je, i dan-danas, važnije?


***

Prva faza Davičovog književnog rada, prekidana robijanjem i ratom, posleratnim novinarisanjem (izveštavanje sa Nirnberškog suđenja i o Markosovoj gerili), pisanjem scenarija i ispunjavanjem prigodnih zahteva, te početnim nadrealističkim opitima, donela je, u "Detinjstvu", "Hani" i "Višnji za zidom", neke od najboljih stvari koje su obeležile to razdoblje naše poezije. Prelazeći, sa punom posvećenošću, na prozu, pesnik će objaviti svoj prvi roman, o kome se u jednom trenutku mnogo govorilo. "Pesma" je odjeknula kao bomba bačena u ustajalu baru našeg sporomislećeg pripovedanja, otpornog na spoljašnje uticaje, pa i na sam socrealizam, koji nije stigao kod nas da se ustali. Sklon obračunavanju sa idejnim protivnicima, a često i izmišljanju neprijatelja, on je, u vremenu delimičnog odleđivanja duhovne atmosfere posle sukoba između Dedinja i Kremlja, nastavio sporenja iz međuratnog perioda, kao i iz prvih posleratnih godina. Tako se, na jednom delu ideološkog fronta, razvio pokret za puno duhovno oslobađanje, protiv dogmatskih ograničenja i zabrana, u okrilju jedne političke partije koja će do kraja ostati verna prvobitnoj dogmi, negujući kult ličnosti i poslušnost nepogrešivom Vođi. Sloboda koja poštuje tabue: ja tu protivrečnost, u prvi mah, nisam osećao, a mogu da zamislim kako ju je pesnik živeo i podnosio. Ono što me je privlačilo bio je nemir stvaraoca koji beše prevalio četrdesetu, živo nezadovoljstvo i pobunjenička ćud večite mladosti. Poduhvat je bio smeo, i utoliko rizičniji što je pesnik nastupajići u ime jedne revolucionarne ideologije istovremeno ugrožavao nju, vladajuću ideologiju... Revoluciju je osećao i poimao kao nezavršivi proces, kao neprestano napredovanje i samoprevazilaženje, kao nezaustavljivu dijalektičku vrtešku. Nešto od tog poverenja u beskrajnu moć samooplodnje slobode ušlo je i u program njegove Partije napomenom da ništa što je već stvoreno ne sme biti toliko sveto da bi sprečavalo uzlete prema novim, još većim i lepšim postignućima, čime ipak, nije ukinut razlaz između vizionarstva i ograničenja dnevne političke prakse. Nesklad će se naročito osetiti godine 1953, posle objavljivanja "Čovekovog čoveka", i dovešće ga u neprijatan položaj.


PROČITAJTE JOŠ - Sećanje na Oskara Daviča


***

Te godine sam ga i upoznao. Krajem leta 1953, kao petoškolac Ljiške gimnazije, spremao sam se za bekstvo od kuće. U Beograd, kuda bih drugo. I tako, jednog dana, reših da posetim za mene najvažnijeg Beograđanina, Oskara Daviča. Odluku sam doneo tako naglo da sam u voz, koji je kretao prema glavnom gradu, upao sa nekakvom pletenom kotaricom, s kojom su me, od kuće, poslali da nešto kupim, ili prodam na varoškoj pijaci, ne sećam se šta. Znam da me je korpa, kao neprikladan i besmislen predmet, na putovanju posebno namučila, valjda zato što je otkrivala sve ono što sam, u svom stešnjenom životu, želeo da sakrijem, od čega sam bežao. Po mom ondašnjem osećanju, život je bio koncentrisan u velikim gradovima, gde su veliki ljudi, među kojima i pisci, preduzimali velika dela, i gde je na svakoga ko u takvom okruženju živi, padalo nešto od osvojene lepote i veličine. U dimljivom i soptavom ćiri, koji me je nosio prema Beogradu, prazna korpa je oličavala svu skučenost i neslobodu dečačkog života, od koga sam se otimao rukama i nogama, čestim bekstvima od kuće, a pre svega čitanjem. Čini mi se da se od nje, od one korpe, ni do danas nisam oslobodio; ona se, kao ponižavajuća nezgrapnost mog postojanja, pojavljuje u različitim oblicima, kao odeća koju nosim, kao postiđenost pred velikim svetom, kao neizbrisivi trag porekla, kao istina o pripadnosti, ne više bezimenoj seoskoj porodici, nego malom narodu i njegovom jeziku. Izlečio sam se od stida, nelagodu sam okrenuo u ponos koji pothranjujem prevelikom kritičnošću prema tuđini, ali me i dalje drži osećanje da nigde u svetu nisam na svome. Nigde, pa ni u zavičaju kome sam, hrleći za utvarama, davno okrenuo leđa.



***

A u Beogradu, sve teče kao da je na početku sveta dogovoreno i zakazano. Ispred železničke stanice čeka tramvaj; ukrcavam se poslednji i vozilo istog časa kreće. U jednom zamahu, izlećem na Slaviju; tamo mi je na raspolaganju telefonska govornica sa raskupusanim imenikom, a u njemu, broj telefona i adresa. Javlja se mukli, bezvoljni glas, kao da je samo na moj poziv čekao, pa se umorio od čekanja.

- Želeo bih da vas vidim.

Pesnik, bez oklevanja, uzvraća:

- Dođi sad, odmah.

Mimo svakog građanskog reda i običaja, Pesnik je, eto, pripravan da u svakom bogovetnom času primi neznanog i nezvanog gosta. On na svetu nema nikog bližeg od mladića koji ga čitaju po šugavim varošicama male seljačke zemlje.

Naviše, pa druga levo, pa desno, i evo me, u Ulici doktora Kestera.

Ta ulica je odavno izgubila doktorsko ime, na Slaviji nema telefonske govornice, niti se po govornicama povlače pohabani telefonski imenici. Preživelo je jedno moje tvrdoglavo sećanje, koje se neznatno razlikuje od sna.


***

Dočekao me u tesnom betoniranom dvorištu, u zaleđu prizemnog stana, za baštenskim stolom koji mu je po lepom vremenu, služio za rad. Tako mi se, onda, učinilo, a prvi utisci su neizbrisivi i onda kad se ne zasnivaju ni na čemu opipljivom i vidljivom.

Ispričah ko sam, odakle sam i šta sam. Uzbuđenje doživljeno pri čitanju nekih njegovih pesama i napisa svam prećutao. Činilo mi se neukusno o tome govoriti, to se podrazumevalo; a onda, to bi ugrozilo ravnopravnost u razgovoru. Kako god iskreno bilo, divljenje nas stavlja u potčinjen, zavisan položaj. Dovoljno me je ponižavala prazna korpa koju sam, neprimetno, gurnuo nogom pod sto za kojim smo sedeli.

- Pišeš li pesme?

- Još ne, ali se spremam...

Kakva samouverena ozbiljnost! Ono malo stihova sklopljenih u školskoj klupi nisam ni u šta računao. Pomisao da se "spremam" prvi put mi je onda, u onom trenutku, zajedno sa tom rečju, došla na um.

Pogledao me je nekako drukčije, pažljivije. Nije ništa rekao, ali mu se "spremanje" urezalo u pamćenje. Mnogo godina kasnije na to će me podsetiti.

- Čita li se, u Ljigu, "Nova misao"?

Bio je član redakcije tog društveno-književnog časopisa, kome nije bio suđen dug žiovot. Nekoliko meseci kasnije ukinuće ga, zbog Đilasovog teksta "Anatomija jednog morala".

- U Narodnu čitaonicu stiže jedan primerak, ja ga tamo čitam, za druge ne znam...

Pomenuo je Gordanu Todorović i Borislava Radovića, kao mlade pesnike koji obećavaju.

Bilo je previše stvari o kojima sam, u onih pola sata, mogao govoriti. Zato sam i ćutao.

Jedva započet, razgovor je, ipak, bio sadržajan i smislen. Težinu mu je davalo ono što, ni on ni ja, nismo stigli reći.

Iz betonskog dvorišta se izvukoh pobočno, koškajući se s praznom kotaricom.


(Iz zbornika "Pesnička poetika Oskara Daviča", u izdanju Instituta za književnost i umetnost)