Slikar i crtač Jovan Sivački rođen je 1947. u Čalmi u Vojvodini, a preminuo je posle duge i teške bolesti u Beogradu. Likovnu akademiju u Beogradu završio je 1974. a postdiplomske studije 1977. godine. Ta tri štura podatka su važna jer predstavljaju okvir njegovog delovanja.

Ravničarska tematika obeležava celokupno stvaralaštvo ovog slikara, u znaku od (post)avangardnih umetnika odbačene figuralne veroispovesti. Niko nalik njemu u našem slikarstvu nije slikao golubove, mrtve prirode izdignute do tajanstvenog nivoa, niko sa toliko ljubavi, pažnje i misterije nije prikazao paorski svet, njegovu sreću, stabilnost i melanholiju.

Počeo je sa slikarstvom bliskom fantastici, da bi ko zna kakvim duhovnim obrtom otkrio mnogo dublji i drevniji svet - realnost mitski shvaćenu. Za Sivačkog ma šta stvarao slika je čudesna, bilo da su to iracionalni svetovi nastanjeni lebdećim anđelima, prečanske vedute zasićene atmosferom ili u poznijem dobu isti ti prizori sagledani na slikama nalik baštama punim toplih boja. Kada je većina pribegavala redukciji, Sivački se razigravao.

Reč je o istrajnom slikaru, njegove stilske promene su neznatne ali logične u odnosu na celokupno stvaralaštvo, međutim, to likovno delovanje ne možemo razumeti bez druga dva biografska podatka. Stasao je kao slikar u vreme potvrde značaja Mediale koja je mlade umetnike privukla figuraciji, iracionalizmu i umerenom, prefinjenom antimodernizmu. Doba njegovog studiranja, između 1974. i 1977. godine, bilo je vreme neviđenog cvetanja svih vidova figurativne umetnosti, posebno su iz klase Mladena Srbinovića u kojoj je bio, izlazili neviđeni talenti.


PROČITAJTE JOŠ - POGLED ISKOSA: Ljubin raj i pakao


Ako je Mediala bila neka vrsta srpske renesanse, onda se njen puni uticaj video tek kasnije, kada su mlađi ubirali plodove te likovne kontrarevolucije. Sivački je jedan od bogova "Obnove slike", kako glasi najvažnija izložba-teza Dragoša Kalajića posvećena skoro svemu važnom u krugu nove srpske umetnosti sedamdesetih. Učestvovao je i na drugim važnim izložbama kao što su "Perspektive", Ars et animalia, "Umjetnost u Jugoslaviji 1970-1978", a posebna je "Neoromantizam kao umetnost nespokojstva", koja ga određuje kao neoromantičara, preteču slikarstva anahronizma. Ovaj profesor beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti u penziji retko je samostalno predstavljao svoja dela, a u odnosu na njihovu vrednost još je manje nagrađivan. Delovao je kao monah iz svoje kelije-ateljea, ali je uspeo nedavno da organizuje dve retrospektive svojih dela.

Jovan Sivački je na velika vrata ušao u srpsku umetnost i sada se vidi da je pažnja koju mu pridaju kritika i publika opravdana. Nespreman na izdaju slike, na postmoderni nomadizam, nezainteresovan za intelektualistička iživljavanja, jedan je od stubova srpske obnove figuralnog izraza, veliki majstor malih tema, metafizičar koji je tajnu slikarstva otkrio tamo gde drugi nisu umeli da je vide.