U ŽIVOTU ne samo pojedinaca, već i čitavih institucija, postoje dugovi koji se moraju izmiriti. Ne toliko zbog nekog računovodstvenog poravnanja naših sujeta (toga ovde, nadam se, nema), već iz potrebe da se stvari dovedu u neki viši red, sklad i ravnotežu, u kojoj mir nalazi i onaj koji dug vraća i onaj koji ga prima. Hoću da verujem da ovom izložbom, makar i sa zakašnjenjem, potreban mir nalaze i Srpska akademija nauka i umetnosti i veliki slikar Ljuba Popović, njen član.

Predsednik SANU Vladimir Kostić ovim se rečima u sredu obratio prepunoj Galeriji, otvarajući izložbu slika našeg i francuskog velikana, čiji se izbor, od 45 vrhunskih dela, prvi put našao pod svodovima Akademije, a sačinili su ga umetnikova supruga Slavica Batos i njegov veliki prijatelj, istoričar umetnosti Nikola Kusovac. Uz konstataciju da ima svest o nesporazumima iz prošlosti i da smatra provincijalnim da se pred Ljubinim slikama time bavi, Kostić je nastavio:

- Suština je u tome da je Ljuba Popović danas tamo gde mu je mesto, tamo gde pripada, u galeriji jedne od svojih kuća, gde je neupitan i poštovan.

Zahvaljujući se svima koji su učestvovali u realizaciji postavke, a posebno njenim autorima, predsednik SANU izneo je i lično viđenje Ljubinih velikih formata:

- Gledajući bar neke od njegovih slika čini mi se da su tako pojedinačne, izolovane izložbe same po sebi (više slika - više izložbi): možete ih gledati iz daljine, unositi im se u lice, dešifrovati sa leva udesno, odozgo naniže, ili obratno, svejedno, da biste im se i sutra vratili i posvetili nekom promenjenom strategijom.

Nikola Kusovac, Slavica Batos i Vladimir Kostić

Neposredno pred otvaranje ove za SANU važne postavke, podsetio je Kostić, stigla je vest o smrti drugog velikana i akademika Vladimira Veličkovića, koji je, takođe, u dugom nizu godina stvarao u Parizu.

- I upravo na preseku ta dva događaja sa strepnjom se pitam da li je avantura naših slikarskih argonauta (a gde tražiti zlatno runo, ako ne u Parizu), konačno završena, dok se svi gotovo kolektivno, uz lažnu buku bubnjeva i zurli globalizacije, vraćamo na odobrene teritorije za pripitomljena plemena na marginama zvanične civilizacije, polako se mireći sa provincijalizmom (o njemu, ali i o primitivizmu, nadahnuto je govorio i Ljuba Popović) i kompilacijom kao umetničkom sudbinom malih sredina. Pitam se da li će se danas ili u budućnosti neka nova mladost usuditi da se otisne na plovidbe prateći svoje snove i drsko uverenje da im je misija da ih pokažu svetu - zaključio je Vladimir Kostić.

Pred snovima koje je Ljuba dosanjao na svojim platnima u sredu su se divili akademici, univerzitetski profesori, kolege umetnici, direktori kulturnih institucija i medijskih kuća, galeristi, pesnici, kompozitori, glumci, ljubitelji slikarstva svih generacija.

BEOGRAD I VALjEVO

SAM Ljuba Popović je umeo da se oseti povređenim zbog čudne konstatacije da u njegovom slikarstvu nema dovoljno "srpskog" (ma šta to značilo), a zapravo je bio među ne posebno čestim korifejima srpskog slikarstva čija su dela dosegla dimenzije univerzalnog i koji nas čine srećnim što je "naš" (mada će se oko toga tek sporiti Beograd i Valjevo) upravo stoga što je neporecivo svetski - rekao je Kostić.

SIMOVIĆ: DOBAR IZBOR

TAČNO znam sve Ljubine slike i pisao sam o njima, upravo o ovom velikom triptihonu, ali potpuno drugi utisak imam sad kad je to ovako lepo složeno u ovoj galeriji - rekao je za naš list pesnik i akademik Ljubomir Simović.

- Nije pretrpano, dobar je izbor. Dobar je i redosled. Mene su posebno zanimale njegove slike iz pedesetih godina, one iz beogradske faze, pre odlaska u Pariz. Njeke od njih sam znao, a neke sam upoznao samo preko reprodukcija. Izložba je napravljena onako kako treba, po najvišim standardima. Ljuba bi sigurno bio vrlo zadovoljan.

BEĆKOVIĆ: JEDNA SLIKA

LjUBA se vrlo rano dokopao svoje fizionomije i kao slikar i kao ličnost - kazao je za "Novosti" akademik Matija Bećković. - Tako da je izgledao na početku kao i na kraju, a kada se vide sve te slike, očigledno je da je stvarao samo jednu sliku. Kada bi se one spojile, onda bi to bilo vidljivije. Želeo je on odavno da ima izložbu u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Iako nije to dočekao za života, on i nije mislio da će umreti.

UTISCI

Cile Marinković, slikar: PRAVI PRAZNIK

DAVNO se očekivala ova izložba, ipak došla je u pravom trenutku. Mi smo bili veliki prijatelji, a o Ljubi i meni je mnogo pisao njegov prijatelj Milan Komnenić. Verujem da je ovo pravi praznik za Beograd.

Mošo Odalović, pesnik: DOGAĐAJ ZA SVE

U UKUPNOJ našoj kulturi ovo je pravi umetnički događaj, ali i ne samo za Beograd i Srbiju. Mislio sam da je to nešto forme radi, koliko da se okupi, ali su izložena izuzetno reprezentativna dela.

Slobodan Nakarada, MSU: LjUBA I VLADA

U ISTOM danu smo imali komemoraciju za Veličkovića i Ljubinu retrospektivu. Njih dvojica su ista generacija, ista škola, a i Pariz ih veže... Trebalo bi da mu se zahvalimo što nam ih je sačuvao, jer mi to očigledno nekada ne znamo da uradimo. Mlade generacije bi trebalo da nauče od Ljube i Vlade šta to znači imati viziju i kako se ona ostvaruje.

Moša Todorović, galerista: KAO DA JE TU

BOŽANSTVENO! Mog prijatelja više nema, ali sada kao da ga ponovo vidim. Prvi put na jednom mestu vidim ovoliko njegovih kvalitetnih slika. Ovo je do sada najbolji izbor.


Dušan Savić, fudbaler: SPOMENIK AUTORU

BILI smo toliko bliski da sam došao da gledam slike i ćutim. Imam poseban emotivni doživljaj, jer sam ga voleo kao čoveka i slikara, starijeg brata, drugog oca. Ovo je spomenik Ljubi Popoviću. On je to zaslužio, Srbija je zaslužila i SANU.