Tegla ajvara kao vreme

Dve ruine negdašnjeg života, dve straćene egzistencije (Nataša Ninković i Sergej Trifunović) dolaze uoči Vaskrsa iz Stokholma u Beograd i Užice. Ono što vidimo od njihovog života u studenoj i ravnodušnoj švedskoj sredini svakodnevica je bezdetnog para, koji je odabrao surogat života, usidren među ćutljive obrise postmodernog sveta. Oni sami su verodostojan odlivak tuđeg kulturnog koda koji su svesno odabrali i u kome traju kao milioni sličnih.

Pročitajte još:Hiljadugodišnji film

Ništa se kod njih ne pomera; ljubav je naravno istekla, ostale su navike. Sve treba da se možda promeni kad stignu u građanski Beograd, gde su se nekad sreli i zavoleli i gde sada živi njena majka, šampionka ajvara i drugih srpskih đakonija, koje se pažljivo pakuju i nose za Švedsku; isto kao njeni prija i prijatelj iz Užica, kod kojih se događa praznični ručak. Priča sasvim obična, složena od banalnosti do bola.

Pročitajte još: Filmska kritika: Atmosfera i apsurdi grada u noći

Ispod ove pokožice teče drama, koju slutimo pre nego što se dogodi: ovo je njihov poslednji zajednički put. Njih dvoje nikada se više neće sresti, osim, možda, na "Fejsbuku" i u sve bleđim sećanjima. On se zaljubio u neku malu i ostaje u Beogradu. Ona ne zna šta će sa sobom. Nema drama, koja je sve vreme tekla ispod njihove svakodnevice, završava se na surčinskom terminalu kao jedna od hiljada void rezervacija. Na blistavom podu međunarodne vazdušne luke ostaje tegla sa ajvarom: simbol bivšeg sveta, tužni trag "porodice i domaćinstva" iz ko zna kojih vremena.

Priča toliko obična i sterotipna da ne bi bila ni pomenuta da se u sve nije uplela minuciozna režija, sitan vez organizacije kretnji i planova što čine unutrašnje tkivo filma. I od ovoga se može nešto napraviti, pokazuje Rosi. I iz nevažne i prazne priče može da se ispili bolna emocija, koja gađa u dušu. Da li su ova dobra kompozicija planova i dubina, isušenog osvetljenja, laganog hoda kamere koja se uvlači u svest i prede kao crna mačka sudbine, pa glatka, jedva primetna montaža i niz drugih, vešto spletenih, filmskih prednosti tek predigra za nešto veće, pokazaće vreme koje dolazi.

Siguran sam da Sergej Trifunović ume da tačno i razgovetno izgovori svaku reč svog jezika. Ali on to, ne znam zašto, ne čini. Srećom je na kopiji, prikazanoj u Nišu, bio utisnut engleski titl, dobar i čitak. Pa ko zna engleski...