JOŠ kao studentkinja slavistike u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, Marina Drobiševa zainteresovala se za jugoslovensko pozorište: pratila je sve gostujuće predstave, završila kurs režije, a da bi što bolje savladala jezik u slobodno vreme radila je kao turistički vodič i u obilazak Sankt Peterburga vodila naše grupe. Pa i kada je završila studije, nije prestala da se interesuje za teatar.

- U ondašnji Lenjingrad često su dolazili glumački ansambli iz vaše zemlje, išla sam na sva izvođenja. Tokom narednih godina na Teatarskoj akademiji odbranila sam i disertaciju "Jugoslovenski teatar 20. veka i ruska pozorišna literatura" - objašnjava u razgovoru, za "Novosti", Marina Drobiševa. - Moja ideja je bila da pokažem kako su Srbi, Hrvati i Slovenci počeli da stvaraju profesionalno pozorište u socijalističkoj Jugoslaviji.

Danas naša sagovornica radi na nekoliko različitih katedri Peterbuškog univerziteta: na državnom Pedagoškom fakultetu "Hercen" predaje na katedri umetničke kulture (s posebnim osvrtom na slovensku i srpsku kulturu), na istorijskoj podučava studente o balkanskoj prošlosti, a o žurnalistici na odeljenju moskovskog Instituta politike i biznisa. U vreme letnjeg raspusta, već devet godina, redovno posećuje i Dubrovačke letnje igre, pa je pre nekoliko godina (povodom pet vekova od rođenja pisca) učestvovala na Međunarodnom naučnom skupu sa radom "Držić danas, epoha i nasleđe".

Pročitajte još - Ivana Žigon: Pozorište ne priznaje rastanak

- Moje interesovanje za Držića počelo je u vreme stare Jugoslavije. Posebno sam obraćala pažnju na repertoar JDP, između ostalog, i što su njihovi reditelji Miroslav Belović i Stevo Žigon bili "ruski đaci". Belović je postavio na scenu "Dunda Maroja" u Boljšom dramskom teatru u Peterburgu (1980) sa ruskim glumcima, a Žigon je šest godina kasnije režirao Nušićevu "Ožalošćenu porodicu" na istom mestu.

GOST ŽIGONOVIH U BEOGRAD je Drobiševa došla prvi put 1980. U međuvremenu, učestvovala je na različitim okruglim stolovima, između ostalih i na skupu "Transpozicija istorijskih događaja i ličnosti u tragediji kod Slovena" u Nišu. Kako kaže, od odgledanih predstava još pamti Nušićevu "Pučinu", u režiji Dejana Mijača. Ali, s posebnom ljubavlju govori o porodici Žigon čiji je bila i gost u porodičnom domu.

U to vreme, objašnjava Drobiševa, ona je objavljivala kratke članke o predstavama u dnevnim listovima:

- Istina, nisam dobijala mnogo prostora u novinama (od 1975. do 1985) jer je Jugoslavija imala tretman kapitalističke zemlje. A ja sam baš zavolela vaše pozorište, posebno me je oduševio Belovićev "Dundo Maroje" JDP, u muškoj podeli. Zbog te predstave odlučila sam da i drugu disertaciju posvetim jugoslovenskom teatru. Izašla je i moja monografija pod nazivom "Dalmatinski dubrovački teatar i stvaralaštvo Marina Držića".

Drobiševa kaže da je jedan od njenih prvih utisaka o srpskom pozorištu bio da "vuče" moralne postulate iz 19. veka i da, pre svega, želi da prikaže "pravdu života":

- Ipak, da bi bio aktuelan, teatar mora da govori o savremenim problemima i karakterima. "Balkanski špijun" Narodnog pozorišta kojeg sam ovih dana gledala u Dubrovniku, prava je ansambl predstava. Kod nas u Rusiji često se dešava da prvak igra, dok su svi ostali njegove senke. Nasuprot tome, "Špijun" je pravi orkestar: svaki lik ima svoj glas, ton i poziciju. Dopada mi se i što vaše pozorište ne ide slepo za modom već najčešće polazi od dobrog dramskog teksta, odnosno smisla - da bi ga publika na pravi način osetila i razumela. Srpska glumačka škola obraća pažnju na svaku izgovorenu reč, svaku nijansu, na čemu i počiva pozorište. Tako je i u "Špijunu": glumci različitim sredstvima grade karaktere svojih likova, pokazujući da svako od njih ima i sopstvenu životnu priču. Mislim da je vaš pozorišni orkestar "odsvirao" sjajnu simfoniju...