Projekat „Panteon mira“, na kome trenutno radi mlada akademska vajarka Katarina Tripković Pančić, izuzetan je po smislu i značaju i ukoliko se realizuje, predstavljao bi svedočanstvo o veličanstvenoj ulozi i doprinosu srpskog naroda pobedi u Velikom ratu, apoteozu značaja istine, časti, viteštva i pre svega morala u svetskoj politici i svojevrsnu turističku atrakciju Beograda

Za Katarinu Tripković Pančić vezuje se atribut fascinantna. Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), osnivač i direktor umetničke radionice ART LIT za izradu skulptura i idejnih projekata i dizajna i umetnički direktor livnice kompanije „GOSI Internacional“. Kao veoma mlada autorka, Katarina Tripković Pančić realizovala je monumentalne spomenike srpskim herojima i stradalnicima: u Beogradu, u Tašmajdanskom parku 2015. postavljen je spomenik posvećen svoj deci stradaloj u NATO agresiji 1999. godine, čiji je simbol najmlađa žrtva, devojčica Milica Rakić; spomenik majoru Milanu Tepiću u bronzi, visine oko 3,5 metara, postavljen je na Dedinju, u Beogradu 2017; bista mladom heroju sa Košara Tiboru Cerni, koji je stradao u odbrani granične karaule Košare 1999. postavljena je u Debeljači, rodnom mestu poginulog vojnika. Njeno najveće i najzapaženije učešće bilo je na izložbi „Istina o Jasenovcu – Pravo na nezaborav“, čiji je direktor bio prof. dr Gideon Grajf, održanoj u Ujedinjenim nacijama u Njujorku 2018, gde je izlagala dvadeset bronzanih skulptura. Jedan je od autora Triptiha urađenog povodom proslave stogodišnjice dana kad se vijorila srpska zastava na Beloj kući. Autor je kurtoaznih poklona Republike Srbije svetskim državnicima kakvi su „Povelja čuvara pečata grada Beograda“, dodeljena predsedniku Južnoafričke Republike Nelsonu Mandeli i „Kozački orden“, za predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina. Vajarstvom se bavila i u Francuskoj, Bugarskoj, Republici Srpskoj, Africi, a izlagala je na izložbama skulptura u SAD, Italiji i Rumuniji.

PROČITAJTE JOŠ - Da se stradanje nikad ne zaboravi

„Panteon mira“, projekat na kome sada radite, veoma je uzbudljiv i mogao bi da dalekosežno svedoči o istoriji uspravne, hrabre i dostojanstvene Srbije. Da li ste sa tom idejom pristupili izradi nacrta za zajednički spomenik Mihajlu Pupinu i Vudrou Vilsonu?
Polazna ideja koja me je rukovodila u izradi nacrta za „Panteon mira“ je da danas, sto godina nakon Versajskog mira i veka užasnog stradanja kroz koje je prošao u Prvom i Drugom balkanskom ratu, potom u Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i posle najvećeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata, srpski narod zaslužuje da u 21. veku živi u veku mira. „Panteon mira“ bi trebalo da bude opomena i podsetnik o ulozi i doprinosu srpskog naroda, malobrojnog naroda sa velikim delima u Velikom ratu koji je zahvaljujući Mihajlu Pupinu bio na pravi način prepoznat od strane američkog predsednika Vudrou Vilsona koji je u svojim govorima uvek isticao da su Srbi pružili nesvakidašnji otpor boreći se za hrišćanske vrednosti protiv deset puta nadmoćnijeg neprijatelja, dajući primer kako se treba boriti za ona ista načela za koja su se borile i SAD. Po naredbi američkog predsednika Vilsona, velikog prijatelja srpskog naroda, a na inicijativu Mihajla Pupina proglašen je Srpski dan u Vašingtonu, a na svim institucijama, pored Bele kuće, vijorila se srpska zastava. Saopštenje Bele kuće u čast srpskog naroda pročitano je širom Amerike na radio-stanicama i u crkvama.
*„Panteon mira“ bi sasvim sigurno postao turistička atrakcija i brend Beograda.
Spomenici su veoma značajni samo ukoliko njihova monumentalnost počiva na dubokoj odanosti i pravim vrednostima. Takav je spomenik ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu u Devojačkom parku, u Ulici kralja Milana, koji je zajedno sa postamentom težak više od 40 tona, visok oko 7,5 metara, a sama skulptura je visine 3,5 metra. Ali njegova monumentalnost nije tek u količini bronze i dimenzijama već pre svega u dubokoj odanosti i ljubavi srpskog naroda prema ovom caru i njegovoj porodici i jedinstvenoj poziciji koju je car Nikolaj Drugi Romanov zauzeo u svetskoj politici a koja je po smislu i značaju istovetna sa Kosovskim zavetom. Videli smo iz posete francuskog predsednika Emanuela Makrona koliko je značajan Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Taj spomenik je simbol politike zasnovane na moralnoj vertikali koja podseća, ukazuje i opominje i Francusku i Srbiju da je neophodan povratak tradiciji koja čuva sećanje na moral, hrabrost, dostojanstvo. To su vrednosti na kojima bi počivao i „Panteon mira“.
* Kako ste došli na ideju o neophodnosti podizanja zajedničkog spomenika Mihajlu Pupinu i Vudrou Vilsonu, centralnim figurama u „Panteonu mira“?
Inicijativu o podizanju zajedničkog spomenika Mihajlu Pupinu i Vudrou Vilsonu prvi je, u aprilu 2018, pokrenuo potpredsednik Vlade RS i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. Ta inicijativa je u meni smesta aktivirala sve moje umetničke damare budući da me je odnos Pupina i Vilsona, a samim tim i tadašnji odnos Srbije i Amerike, oduvek veoma intrigirao. S ponosom sam slušala i čitala o tome kako je Srbija bila poštovana u to vreme, kada smo imali svoj, Srpski dan, u Vašingtonu. Odmah mi je bilo jasno da treba napraviti nešto specijalno i ovekovečiti taj događaj kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući kroz prikazivanje zajedničkog delovanja ova dva neverovatna saveznika i prijatelja koji bi trebalo da nama, danas, ponovo i zauvek budu uzor. A opet, bilo mi je jasno koliki je izazov, jer je neverovatno kako se samo za jedan vek to tradicionalno savezništvo i prijateljstvo poremetilo.
Zamisao za spomenik mi je od početka bila da Pupina i Vilsona prikažem zajedno, u prijateljskom odnosu i stavu međusobnog razgovora u Kabinetu kod Vilsona, gde je Pupin često boravio, jer to oni i jesu bili – veliki prijatelji, a Pupin, najveći lobista Srbije svih vremena u SAD, bio je pre svega veliki patriota koji je Srbiju stavljao na prvo mesto, pa tek onda bio naučnik, profesor, autobiograf, mecena, inovator.
Od pet skica koje sam napravila odabrala sam jednu koja se veoma dopala ministru Dačiću. Ušla sam u proceduru u Ministarstvu rada kod državnog sekretara, pokojnog Negovana Stankovića koji je, takođe, preporučio da skica bude poslata na najvišu adresu i nakon toga sam napravila maketu u gipsu koju sam imala čast da pokažem i generalnom sekretaru predsednika, gospodinu Selakoviću. Ova skica je zvanično bila predstavljena u rezidenciji američkog ambasadora Kajla Skota, na dan kad se vijorila zastava 28. jula 2018.
Ministar Dačić je tada zvanično poklonio ambasadoru Skotu moju skicu po kojoj sam i uradila maketu. Ambasador Skot mi je tog dana čestitao na idejnom rešenju.
Želja mi je da ovim spomenikom pokažem tadašnje prijateljstvo dve velike zemlje, Srbije i Amerike, prijateljstvo između dva velika čoveka koje je ostavilo traga i u našoj i svetskoj istoriji.
Na predlog Selakovića došla sam na ideju da proširim maketu i da se pored dve figure, Pupina i Vilsona, nađu Vilsonov radni sto i telefon – iza Pupina, inovatora u telekomunikacijama, kao i predsednička fotelja iza Vilsona.
U simboličkom smislu, „Panteon mira“ je kruna koja objedinjuje i daje okvir savezništvu i prijateljstvu Pupina i Vilsona u vreme kada obeležavamo 100 godina Versajskog mira i u vreme velikih izazova u pregovorima Srbije oko nacionalnih pitanja ulaska u EU i pitanja Kosova.

PROČITAJTE JOŠ - “NOVOSTI” OTKRIVAJU: Dva muzeja na Starom sajmištu

Na ovoj, poslednjoj skici, koju predstavljamo čitaocima „Pečata“, nalaze se replike stubova Bele kuće i predsedničkog Kabineta, kao i stilizovana replika kupole Bele kuće, na kojoj se simbolički vijore dve zastave, srpska i američka. Figure Vilsona i Pupina bile bi tri metra visine, teške oko 1,3 tone bronze.
Ideja je da lokacija „Panteona“ bude park Beograda na vodi, gde se Bulevar Pupina uliva u Bulevar Vilsona, simbolički povezujući dve obale, dva sveta i istok i zapad. „Panteon“ bi trebalo da postane, pored spomenika Pobedniku na Kalemegdanu, još jedan upečatljiv i nesvakidašnji brend Beograda. Bio bi to muzej pod otvorenim nebom, jer sam zamislila da tekst saopštenja Vudrou Vilsona na Srpski dan u Vašingtonu, 28. jula 1918, bude dostupan na srpskom i engleskom jeziku i postavljen između stubova, kao i 14 tačaka Vudrou Vilsona, i originalni članci iz „Njujork tajmsa“ i „Vašington posta“ o ovom jedinstvenom događaju, kao i završni dokument Versajskog mira gde bi bio objašnjen doprinos Vilsona i Pupina. Vidite, moja ćerka Anastasija se rodila 2019. baš kada se obeležava 100 godina Versajskog mira i želela bih da ona i njena generacija, takođe, dobiju šansu da pamte ono po čemu je Srbija bila slavljena i poštovana, kakav je nesumnjivo bio ovaj događaj. Moj „Panteon mira“ je i zasnovan na ideji o neophodnosti stalnog podsećanja na politiku zasnovanu na istini, časti, viteštvu i pre svega moralu oličenom u Srpskom danu u Vašingtonu kada se srpska zastava vijorila na Beloj kući.
* Bili ste jedan od učesnika na monumentalnoj izložbi postavljenoj u januaru 2018. godine u prostorijama UN u Njujorku pod nazivom „Jasenovac – Pravo na nezaborav“. Vaša skulptura „Jasenovački krik“ ostvarila je veoma potresan, jak, snažan i nezaboravan utisak na posetioce izložbe. Kako je izgledao rad na ovom jedinstvenom projektu?
Do 2015. mislila sam da nikada neću raditi spomenike i skulpture na neku ratnu tematiku. Smatrala sam da to nije za mene i da ću isključivo raditi skulpture vezane za vedrije teme, anatomiju i skulpture slobodne forme.
Međutim, sve se promenilo kada sam dobila ponudu za izradu spomenika posvećenom deci stradaloj u NATO agresiji. Bez oklevanja sam prihvatila. Nekoliko trenutaka kasnije, kada sam shvatila da treba da izvajam figuru male Milice Rakić, koja je uzeta kao simbol nastradale i nevine dece, jer je bila i najmlađa žrtva NATO agresije, počela sam da se preispitujem da li ja to mogu i zašto sam tako ishitreno prihvatila jedan tako težak i odgovoran zadatak i misiju. Bezbroj pitanja u glavi, razni odgovori… Onda je usledio spomenik majoru Tepiću, pa onda Tiboru Cerni i junacima sa Košara.
Neposredno nakon otkrivanja spomenika Milici Rakić, upoznajem ambasadorku dr Ljiljanu Nikšić, koja je u MSP, između ostalog, zadužena i za očuvanje „kulture sećanja“.
Poznanstvo i prvi kontakt s njom su na mene ostavili jak i upečatljiv utisak. Prepoznala je u meni talenat, ali i veliku ljubav prema našem narodu, našoj zemlji i predložila

mi je da zajedno krenemo da radimo na velikom projektu – izložbi: „Jasenovac – Pravo na nezaborav“. Ona je videla nešto što do tada niko nije, a to je da nije dovoljno samo izlagati dokumenta već da je neophodno imati multimedijalni pristup. Osim mnogobrojnih istoričara svetskog glasa, pre svega Gideona Grajfa i njegovih kolega iz Izraela, SAD, Nemačke, Italije, Norveške i drugih zemalja, ambasadorka Nikšić je okupila i umetnike među kojima sam se našla i ja. I tako je nastala najveća izložba u istoriji UN sa sedam tona opreme, kulisama od sedam metara visine, sa specijalnim regulacijama osvetljenja i drugim specijalnim efektima video-prezentacije autentičnih materijala o Jasenovcu iz Jugoslovenske kinoteke i drugih arhiva.
Veliki je izazov bio raditi na ovom projektu u kome je učestvovalo oko sto pojedinaca i predstavnika institucija, sa ciljem da se kroz srpsko-jevrejski projekat obelodani istina o kojoj se ćuti više od 75 godina, i to u svetskoj mirovnoj organizaciji koju su osnovali narodi baš zbog svega što se desilo u Drugom svetskom ratu kao podsetnik i opomenu da se to zlo nikada više ne ponovi. I možete zamisliti, ja, kao najmlađa, među svima njima i kao vodeći najmlađi skulptor, pored dela jednog Nandora Glida i Ljubiše Mančića, doajena srpske skulptorske škole.
Mnogi su sumnjali da ćemo uspeti da predstavimo izložbu u UN, ali ministar Dačić je uspeo da u razgovoru sa Antoniom Guteresom, gensekom UN, obezbedi održavanje izložbe, uprkos neprincipijelnom i bez presedana protestu Hrvatske koji je usledio nakon što je Izložba prošla sve kriterijume Komisije UN.
Impresionirana sam profesorom Grajfom koji mi je ukazao veliku čast, pozvavši me da uradim ilustracije za njegovu knjigu „Jasenovac – Aušvic Balkana – ustaška imperija okrutnosti“. Pored fotografija mojih skulptura koje je želeo da se nađu u njegovoj knjizi, imao je još jedan zahtev i molbu. Zamolio me je da napravim četiri skice koje su oslikavale ispovesti preživelih. Za mene je to bio veliki izazov, ali i ogromna čast da se fotografije skulptura i crteži nađu u studiji takvog istoričara.
Više od četiri godine ozbiljan tim radi na ovom projektu i dosada su iza nas prva i najveća u istoriji izložba u UN, prva izložba u Domu Narodne Skupštine Republike Srbije, prvo slušanje u parlamentu Republike Srbije o Jasenovcu, prva izložba u Etnografskom muzeju, prva izložba u Andrićgradu, prva izložba o Jasenovcu na Filološkom fakultetu, prva izložba o Jasenovcu u Ministarstvu spoljnih poslova svih vremena, otvorena od strane ministra Dačića u Muzeju srpske diplomatije.

(Pečat/Biljana Đorović)