Priče o Merama: Zapremina meredova

IZ pera prvorazrednog srpskog pripovedača i romanopisca Gorana Petrovića, koga su širom sveta već upisali kao velikog autora, pred čitaocima "Večernjih novosti" nalaze se dela iz ciklusa "Priče o Merama". Jednom mesečno, u Kulturnom dodatku, naš list ekskluzivno objavljuje ove Petrovićeve književne bisere.

Otac me je povremeno vodio na pijac. Nisam uživao u tim odlascima, pre svega zato što mi se većina prodavaca obraćala sa „mali”, recimo: „Evo, da mali poraste!“, dok su prodavačice imale neodoljivu potrebu da mi se unose u lice, često i da me vuku za uši ili štipkaju za obraze. Kao - valja se!

Ipak, ove neprijatnosti sam trpeo zbog ribarnice. Koliko se sećam, bilo je to jedino mesto u gradu gde je mogla da se kupi riba. U većini slučajeva, samo šaran. Retko kad i som. Konzerviranu morsku ribu ne računam. I ne računam ilegalnu prodaju ribe na tezgama, uglavnom šištavaca ili skobalja iz Ibra ili obližnje Zapadne Morave. Otac, međutim, tu ribu nikada nije kupovao, govorio je da je ona verovatno lovljena na mamac zvani „dinamit“. Jedanput je i rekao: „A iz rata je po kućama ostalo i nešto ručnih bombi!“ I još jedanput je rekao: „Kada kupuješ ribu, prvo je gledaš u oči. Čim vidiš da su mutne, znaj da skorije nije iz vode... Ako nisi siguran šta si video u očima, a ti onda malo podigni škrge, znaćeš kada je poslednji put disala, tu nema prevare!“

Ribarnica zbog koje sam jedino i voleo odlazak na pijac - zapravo se nalazila pred samim pijačnim ulazom. Ako se ne varam, pripadala je Ribljem gazdinstvu „Ečka“. Taj naziv mi je bio veoma čudan, zagonetan, ne samo zato što nisam znao da je „Ečka“ mesto na severu zemlje već i stoga što sam reč „gazdinstvo“ doživljavao kao imanje sačinjeno od njiva, voćnjaka, bašti... Kakvo li je to „riblje gazdinstvo“, iskaču li tamo ribe iz brazdi, vise li sa grana stabala, mora li se oko njih, kao u selu moje majke, okopavati motičicom, da se riba ne zakorovi?! Nisam, dakle, znao da je reč o ribnjacima i gajenoj ribi. Odnosno, objašnjeno mi je, ali ja to nisam mogao da zamislim.

U svakom slučaju, riba je stizala iz te Ečke. Imao sam priliku da vidim naročit kamion sa tri, možda četiri, danas bih to nazvao orijaška kanistera puna vode. Vozač i prodavac su se peli na prikolicu, otvarali kružni poklopac, pa su meredovima, danas znam da se ta mreža o štapu tako zove, zahvatali još uvek živu ribu i prenosili je u izloge-bazene ribarnice.

Da, tako je. Riba je stizala živa. I prenošena je meredovima u neku vrstu staklenih bazena, velikih akvarijuma, koji su ujedno bili i izlozi ribarnice. Ono ribe što ne stane u „izloge“, prodavci su odmah „sređivali“ i stavljali na led. Ali, ako se na pijac krene iole kasnije, kupac je mogao da izabere samo još uvek živu ribu, prodavac bi je zahvatao meredovom iz „izloga“, šamutio je maljićem, drvenim čekićem, posle tupog udarca bi je merio, strugao krljušt, rasporio bi trbuh, izbacio drob na teraco pod, malo preprao i uzimao novac. Prodavac je zapravo „kasapski“ posao obavljao pred kupcem, imao je gumenu kecelju i čizme, krv i iznutrice su se razvlačile do slivnika, a pred samo zatvaranje radnje, i to sam video, prodavac je čistio za ribama, „radili su“ crevo-šmrk i ribaća četka na dugačkoj dršci. Zatim je sravnjivao pazar, prebrajao vlažne novčanice.

Ovaj deo poslova u ribarnici jesam sa zanimanjem pratio, ali sam najviše voleo da zastanem na ulici i gledam ribe u „izlogu“. Ako na pijac sa ocem odem dovoljno rano, stakleni bazeni su bili puni. Tačnije, prepunjeni. Šarani su se u svakom od njih tiskali, zevali su, bilo ih je desetine, možda stotine... A ja sam pak, stojeći ispred radnje, imao neodoljivu potrebu da ih prebrojim. Pokušavao sam da ribe razlikujem, koliko god one brzo menjale mesto, koliko god nisam mogao da ih u glavu upamtim. Imao sam neodoljivu potrebu da ih prebrojim - i nikada nisam uspeo, kao što ne mogu da se prebroje letnje vlati trave na poljani, u jesen listovi opali sa krošnje, kao što ne mogu da se prebroje pahuljice snega, svi prisutni na tribinama obližnjeg atletskog stadiona na dan prolećnog sleta, ujedno proslave rođendana tadašnjeg, ako još uvek kojim slučajem nije živ, poprilično dugovečnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Naime, čovek se, kamoli dete, tada uvek zabroji. Bilo da su u pitanju ribe, vlati, listovi, pahuljice, ljudi...

I to bi, dovde, bio kraj priče. Bilo bi to u celini opisano sećanje iz detinjstva, da nije nečeg što i danas traje... Kad god vidim ekran televizora, što veći i ravniji, to bolje, i sam imam jedan sličan, istina, nešto manji, kod kuće - ispred mene se ukazuje i slika izloga-bazena ribarnice, sa šaranima koji se tiskaju, „hvataju“ vazduh kao da se guše, izgledaju kao da jedni drugima nešto govore... I tako čekaju na „pogubljenje“, na to da među njih zaroni mali meredov, mreža o štapu, da se kupac saglasi sa izborom, posle čega sledi tupi udarac maljićem, merenje, struganje krljušti, paranje trbuha i jednim jedinim veštim pokretom ruke, pri čemu je palac od svih prstiju najvažniji, izbacivanje utrobe... Tog prizora se uvek setim kada sedim ispred ekrana televizora. Mada nekad nisam siguran sa koje strane staklenog izloga se nalazim. Pretpostavljam, kada se program završi, sledi pranje teraco poda, crevo-šmrk i ribaća četka na dugačkoj dršci.