Sredinom pedesetih godina Peđa Ristić je važio za "lanfan teribla" srpske arhitekture. Među prvima razvio je stil sublimnog socijalističkog modernizma krećući se u različitom, ličnom pravcu u odnosu na ostale njegove predstavnike. Preuzevši likovne i estetske uzore iz srpske srednjovekovne sakralne arhitekture, on gradi svoje crkve, ali ne po principima socijalističkog modernizma, već nasuprot, po striktnim tradicionalnim crkvenim kanonima.

U vreme socijalističkog društva razvijenog u nekadašnjoj Jugoslaviji, kada je estetika arhitekture pratila boljševičku estetiku socrealizma i socijalističkog estetizma, on svoje crkve nije mogao da projektuje u zemlji, već ih je realizovao u inostranstvu. U Birmingemu je po Peđinom projektu izgrađen dom Svetog kneza Lazara sa crkvicom Svete Evgenije, za koji je 1991. dobio nagradu Čarlsa, princa od Velsa. Ova nagrada u iznosu 20.000 funti bio je ujedno najveći honorar koji je Peđa primio za svoj rad. Sve kasnije crkve, pogotovo one u Crnoj Gori, radio je bez materijalne naknade dostojne velikana arhitekture.

PROČITAJTE JOŠ - Protomajstor srpskih hramova: Nova istorija

Peđa Isus je projektovao impozantan broj crkava širom pravoslavnog sveta - njih je 90. Nekonvencionalan po prirodi i uporan u nastojanju da se ideja projekta što vernije realizuje tokom gradnje, nailazio je na mnoge prepreke i osporavanja, pa se dešavalo i da ne bude u prilici da ostane do kraja pri realizaciji objekta. Često za svoje projekte nije plaćen ili je njegov autorski honorar bio bedno nizak. Njegova ponuda za učestvovanje u gradnji monumentalnog, nacionalno značajnog hrama Sv. Save u Beogradu je odbijena. Povodom toga, Ristić mi je rekao: "Odbili su me jer ne ljubim ruke crkvenim velikodostojnicima."

Njegov Saborni hram u Baru (Hram Svetog Jovana Vladimira) najveća je saborna crkva u Crnoj Gori i treći po veličini pravoslavni hram u svetu, posle Hrama Hrista Spasa u Moskvi i Hrama Svetog Save u Beogradu. Tokom duge karijere neumorno je istrajavao na svakom projektu, trudeći se da ni u najmanjem detalju ne izađe iz okvira dogmatike i kanona. Bio je duboko svestan da crkva nije obična građevina, već "brod u kojem se ljudi spasavaju".

O Božiću 2010. Ristić je završio možda svoj najznačajniji arhitektonski projekat: Crkvu Hristovog spasa u Prebilovcima u Hrvatskoj. Prebilovci su mesto koje je treće po stradanju u Drugom svetskom ratu, odmah iza Hirošime i Nagasakija. Od 1.150 stanovnika ovog sela, ustaše su pobile 850. Protomajstor je došao na ideju da napravi crkvu "ne radi sećanja na žrtve, nego radi njihovog vaskrsenja". Obnovio je miniranu crkvu u Prebilovcima nad njenim kraterom, da bude kako je rekao "kao slikostojiteljka arhitekture kompleksa Crkve Vaskresenja sa Crkvom Svetog groba u Jerusalimu". Naravno, nije reč o bukvalnoj kopiji Hrama Vaskrsenja Hristovog, već novom projektu kojim se duh i atmosfera hrama podignutog na jerusalimskoj Golgoti prenose u Prebilovce.

Bio je osnivač i aktivni član Društva za obnovu i oživljavanje kompleksa Svetih arhanđela kod Prizrena (1989), dugogodišnji predsednik društva žrtava komunističkog terora "Sveti Đorđe" i osnivač esnafa "Lazar Hilandarac" za negovanje crkvenih mobilijara (1999).

Zaboravljen od uticajnih iz arhitektonske struke, penziju zaslužnog umetnika nije dobio kao arhitekta, već paradoksalno kao muzičar - "drndafonista". Ovaj naziv nastao je po Peđinom instrumentu koji je sam načinio - "drndafonu", neobičnoj kombinaciji klavira i nekakve vrste gitare. Nakon dugogodišnjeg gotovo volonterskog rada na mestu profesora na Akademiji srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, otišao je nenadano, nakon što su ostarelom protomajstoru usmeno saopštili da se njegov predmet - ukida. Umesto zahvalnosti za višedecenijski i sramno potcenjen rad, bez opravdanja je sklonjen sa tog radnog mesta, a arhitektura kao predmet tada je izbrisana iz programa studija ove akademije. Posle ovog događaja, renesansni polimat je život nastavio povučeno u svom potkrovnom beogradskom stanu projektujući, crtajući i prenoseći svoje ideje uskom krugu prijatelja istomišljenika - do poslednjeg daha.



(kraj)