Tamo gde se počinje s uništavanjem knjiga, završiće se s ubijanjem ljudi". Ovako je upozoravao veliki pesnik Hajnrih Hajne čija su se dela, kao i hiljade drugih pisaca, našle na udaru cenzure. O tom nemilosrdnom kidisanju na pisanu reč, koje traje otkako je sveta i veka, odlično svedoči knjiga Non imprimator Dejana Vukićevića (1965) čiji su izdavači dve biblioteke, "Vlada Aksentijević" iz Obrenovca i "Dimitrije Tucović" iz Lazarevca.

Navodeći primer zabeležen u Kini 213. godine p.n.e. kada je car Đin Ši Huangot izvršio egzekuciju nad 450 sledbenika Konfučija i pritom uništio konfučijansku literaturu, Vukićević, koji radi u Odeljenju posebnih fondova Narodne biblioteke Srbije, kaže:


PROČITAJTE JOŠ:
Sveto, hvala ti za najlepše pesme

- Do procvata zabrana štampanja i čitanja knjiga, došlo je u Gutenbergovoj eri, ali su knjige uništavane i mnogo ranije. Postoje podaci o struganju natpisa sa egipatskih spomenika u 14. veku p. n. e. u vreme faraona Ehnatona. Za vreme Makabejskog ustanka 168. p. n. e. uništena je Jevrejska biblioteka u Jerusalimu. Docnije, u antičko doba, Diogen je svedočio o progonu sofiste Protagore čiji je spis "O bogovima" izazvao takav gnev da su po Atini prikupljani primerci i potom javno spaljeni na Agori. U antičkoj Grčkoj cenzurisani su i Sokrat, Eshil, Euripid, Aristofan.

Organizivovana cenzura javlja se u Starom Rimu, a za početak ovakve prakse uzima se 443. p. n. e. kada je po naređenju imperatora Avgusta spaljeno više od 2.000 "sujevernih" knjiga na grčkom i latinskom. Moćni car Tiberije uništavao je "Anale" Kremucija Korda, a zloglasni Neron parodije i satire Fabricija Vejenta. Prodor hrišćanstva rimski carevi su doživljavali kao napad na imperiju i bez milosti progonili hrišćanska dela. U tome je posebnu revnost pokazao Dioklecijan koji je ediktom iz 303. godine naredio rušenje crkava i spaljivanje hrišćanskih rukopisa.

Spaljivanje knjiga u Španiji u 15. veku / Foto Iz knjige Non imprimatur


Kada se hrišćanstvo ustoličilo kao zvanična religija, ni ono nije ostalo imuno na cenzuru, jer su crkveni velikodostojnici požurili da učvrste svoje pozicije proglašavajući sva suprotna mišljenja za jeres. Tako je Jovijan 363. spalio ogromnu biblioteku Julijana Apostate u Antiohiji, a hrišćanski car Teodosije uništavao dela Porfirija.

"Cenzura"


- Pojavom štamparske prese podozrenje prema pisanoj reči postalo je još izraženije, o čemu najbolje svedoče reči nadbiskupa i pisca Lodovika Bekadelija izgovorene na Tridenskom koncilu: "Bolje zabraniti hiljadu knjiga bez ikakvog razloga negoli dopustiti da se pojavi jedna jedina koju će biti potrebno zabraniti". Gotovo svako ko je dolazio na papski presto pokazivao je neskrivenu mržnju prema "jeretičkim" delima, pa je papa Pavle IV lično uredio prvo izdanje "Indeksa zabranjenih knjiga" - kaže Vukićević.

Reformatori, međutim, nisu ostali dužni pa su i oni uništavali papske knjige. Ostalo je zabeleženo da je u vreme Seljačkog rata 1525. u Tiringiji pobunjeni puk uništio knjige plemića i velikaša - paljenjem, sečenjem, cepanjem i bacanjem u bunar.

Autor Dejan Vukićević


Dajući teolozima sa Sorbone pravo cenzure, Fransoa I je sasvim zabranio štampanje knjiga, ali je tadašnji pariski parlament ubrzo ukinuo tu odluku. Cenzori nisu odustajali, pa je zakonom predviđena smrtna kazna za autore, štampare, čak i knjižare zabranjenih knjiga. Zbog takvog jednog dela u Parizu je 1546. spaljen štampar Dole, a pod udarom cenzorskih makaza našle su se knjige Rablea, Montenja, Monteskjea, Voltera, Rusoa.

Iako je u Francuskoj revoluciji 1789. proglašena sloboda izražavanja i mišljenja, revolucionaristi su se vrlo brzo predomislili i obrušili na političke neprijatelje. U to vreme zabranjene su knjige Markiza de Sada, kao "skrnavitelja javnog morala", Balzaka, Bodlera, "Gospođu Bovari" Flobera. Bodleru je zabranjeno šest pesama, zbog "opscenih i nemoralnih mesta i izraza", a zabrana je zvanično skinuta tek 1949! U Nemačkoj je Fridrih Šiler bio dve nedelje u tamnici zbog drame "Razbojnici", a Geteove "Patnje mladog Vertera" ocenjene su kao "mamac sotone".

Okovi: Skulptura u Britanskoj biblioteci


- Treći rajh je radikalizovao odnose prema nepoželjnim knjigama. Bez rukavica, pravljeni su spiskovi nepodobnih dela i autora, uglavnom jevrejskog i komunističkog porekla. Mnogi su napuštali zemlju, među njima je bio i Tomas Man, a njegova dela i dela Ajnštajna, Marksa, Stajnbeka, Prusta, Zole, Hemingveja, Londona, Velsa javno su gorela. Pre spaljivanja svake knjige egzekutor bi teatralno deklamovao optužnicu, recimo ovako: "Protiv preterivanja nesvesnih poriva utemeljenih na rušilačkoj analizi psihe, za plemenitost ljudske duše, bacamo u plamen dela Sigmunda Frojda" - kaže Vukićević.

U Engleskoj cenzura je uvedena 1530. godine, a propisi su predviđali izuzetno surove kazne za "neposlušne" štampare: bičevanje, žigosanje, vezivanje za sramni stub, pa i vešanje. Zabranjeni su Šekspirovi komadi "Ričard II" i "Kralj Lir", Lokov "Esej o ljudskom razumu", Sfivtova "Guliverova putovanja".

Svoju kreativnost cenzori su na razne načine ispoljavali, pa su tako neka dela prepravljali ili izbacivali pojedine delove. U tom "kastriranju" knjige najrevnosniji je bio Englez Tomas Boudler, koji je 1807. objavio prvo izdanje "Porodičnog Šekspira", a onda i "Očišćenog Šekspira" u 10 knjiga. Poznata su i prečišćena izdanja "Robinzona Krusoa", pa čak i "Pjesme nad pjesmama". U Rusiji su naveliko menjanja dela Čehova, Dostojevskog, Babelja, Pasternaka, Bulgakova, Solženjicina...

Da se, međutim, i cenzori u nekim izmenjenim okolnostima mogu naći u veoma neprijatnoj situaciji pokazuje primer Eneja Silvija Pikolominija, italijanskog pesnika i istoričara, koji je u mladosti objavio lascivni roman "Pripovest o dvoje zaljubljenih". Knjiga je samo u 15. veku doživela 27 izdanja. Ali, kada je autor kasnije postao papa Pije II, bio je prinuđen da se odrekne i sam zabrani sopstveno delo. Bio je toliko revnosan da je napisao i bulu Univerzitetu u Kelnu 1463, kojom nalaže da se njegove ranije rasprave osude i zabrane.

Autor je posebno poglavlje posvetio cenzuri i bibliotekama nazvano "knjigocid". Posle uspešno izvedene revolucije u Sovjetskom Savezu, nove vođe nisu krile nameru da se biblioteke očiste od starog nazadnog i zamene novim, progresivnim. Taj posao je pripao ženi vođe revolucije, Nadeždi Krupskoj. U toku samo jedne, 1973. godine, samo u Moskvi, uništeno je oko 800.000 knjiga. Na spiskovima onih koje je trebalo odstraniti iz biblioteka nalazili su se: Dekart, Kant, Niče, Dante, Dostojevski, Tolstoj, Kuran, Biblija, Talmud, Gončarov, Bunjin...


PROČITAJTE JOŠ:
JUBILARNI "DANI BATE STOJKOVIĆA": Nezaboravni majstor

Zabranama dela i pisaca u Srbiji najviše se bavio novinar i publicista Marko Lopušina u knjizi "Crna knjiga: Cenzura u Srbiji 1945 - 2015". On je ustanovio da je prva zabranjena knjiga bila "Serbie plačevno" Miljka Radonjića, štampana u Veneciji 1815. godine. Sa cenzurom su se nosili mnogi pisci, od Vuka preko Nušića pa nadalje, a među manje poznatim zabranjenim delima je studija "Srpski narod i njegov jezik" Pavla Ivića, jer je izneto mišljenje da su Dubrovčani Srbi katoličke vere, a Njegoš srpski pisac. Kao nacionalističko delo označena je i knjiga "Moć i strepnje" Dobrice Ćosića, dok je roman "Izlet u nebo" Grozdane Olujić skraćen za trećinu - zbog amoralnosti! Posebnu pažnju javnosti izazvala su suđenja Ivanu Ivanoviću za roman "Crveni kralj" (1972) i Gojku Đogu za pesničku knjigu "Vunena vremena" (1971). Jedan od najčešće zabranjivanih pisaca bio je satiričar Rastko Zakić, čijih se čak šest knjiga našlo na udaru sudskih ili partijskih osuda. Zakić je na to imao duhovit odgovor: "Zvanično, u Srbiji cenzura ne postoji. Postoji samo zabranjivanje i uništavanje knjiga, novina i ostalih publikacija."


ODSTRANjIVANjE ĆIRILICE U NDH

ODMAH po osnivanju NDH vlasti su donele "Upozorenje školskim knjižnicama" kojim se nalaže odstranjivanje knjiga na ćirilici i opšte knjiga pisanih u srpskom duhu. Situacija se, navodi Vukićević, ponovila devedesetih godina prošlog veka, kada su iz biblioteka masovno nestajale ćiriličke knjige. Na osnovu svog proučavanja korčulanski profesor i bibliotekar Ante Lešaja utvrdio je (u knjizi "Genocid") da je tih godina "pogubljeno" čak 2.800.000 knjiga.