Saša Banović - čuvar duše grada

ČITAV svoj radni vek arhitekta Aleksandra Banović je provela na mrtvoj straži - čuvajući Beograd od nemara, diletantizma i urbanističkog vandalizma, alarmirajući javnost na svaki potez koji bi ugrozio ambijente i objekte koji su deo sećanja mnogih generacija. Radeći kao arhitekta u Urbanističkom zavodu Beograda - u periodu od 1960. do 1979. godine - učestvovala je u izradi mnogih planskih dokumenata, da bi kasnije kao direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda "uspela da sačuva emociju za staro i prihvati nove i savremene potrebe grada".

Ova hrabra žena borac ostavila je neizbrisiv trag u istoriji savremenog urbanizma, da bi nakon odlaska u penziju započela rad na monografiji "Beograd 1930-2009", sa akcentom na hronološkom prikazu etapa u razvoju grada. Nakon ove publikacije nameravala je da započne rad na ediciji od 10 knjiga koje bi se bavile istorijskom analizom razvoja urbanizma. Ovu štafetu je nameravala da preda mladim kolegama, uverena da će oni imati snage, znanja i ljubavi prema Beogradu.

PROČITAJTE JOŠ: Vlada imenovala Ivanu Vujić za upravnika Narodnog pozorišta

Suočena sa "tranzicionim" haosom, koji se posebno okomio na njenu struku, Saša je postala noćna mora nesavesnih stručnjaka, nestručnih političara i dovitljivih preduzimača - čijom zaslugom nam je sa kapitalizmom uvedena i prva pratilja: "investitorski urbanizam", što je u praksi značilo: zauzmi prostor, ogradi i slobodno zidaj za sve pare.

Saša Banović je upozoravala da će grad, predat u ruke nj. v. Investitora, pretrpeti trajnu, nepopravljivu štetu, što se i obistinilo. Hirovi investitora doveli su do konačnog upokojenja planskog razvoja prestonice po meri čoveka, što je nagnalo Sašu i nekoliko savesnih kolega, vrhunskih stručnjaka, da preduzmu korake kako bi sačuvali moralni kodeks struke. Oni su 2010. godine, organizovali ciklus predavanja na „Kolarcu“, u želji da obaveste javnost o zakulisnim igrama na štetu stanovnika i pokrenu dijalog o sudbini grada, koja se počela krojiti van svake javne i stručne kontrole.

U intervjuu objavljenom u "Pečatu" (2010) Saša je izjavila da je njihova akcija bojkotovana, kako od strane medija tako i od strane institucija koje odlučuju o sudbini grada. Iako su materijal iznet na tribini prosleđivali Skupštini grada, nikakav odgovor nisu dobili. Ovakvo nevaspitanje, nepoštovanje i bahatost lokalnih moćnika Saša je uporedila sa ponašanjem američkog predsednika Džimija Kartera, koga je tokom posete Beogradu (juna 1980) provela Kalemegdanom i Beogradskom tvrđavom. Po povratku u Ameriku, predsednik Karter je preko Bele kuće uputio pismo, u kome joj zahvaljuje na gostoprimstvu. "Zamislite, zahvalio mi se na jednom satu moga vremena, a gospodin Đilas me nije udostojio nijednog odgovora na moja pisma njemu upućena, iako sam čitav radni vek posvetila brizi o gradu, koji mu je privremeno, po partijskoj liniji poveren.

Stražareći nad Beogradom nakon 2.000. godine, Saša je vodila svoju "najtežu bitku u životu", boreći se protiv onih koji su, poput Đilasa, negirali kontinuitet razvoja Beograda.

- Pokušavali su da uvere javnost kako se sve što je bilo dobro dogodilo slučajno i stihijski, kao da nisu postojali stručnjaci svetskog formata koji su brinuli o razvoju prestonice.

Na meti stručnog tima veterana urbanizma, u kom je bila i Banovićeva, našla se i izgradnja mosta preko Ade Ciganlije. Ona je zahtevala da za ovaj megalomanski projekat vlast što pre položi račun javnosti, i da se konačno obelodani podatak da će Topčider posle izgradnje mosta biti uništen, kao i postojeće i prirodne i prostorne vrednosti.

Topčider nisu uspeli da spasu: reč stručnjaka-čuvara baštine nije više imala nikakvu težinu, za razliku od vremena kad je bilo moguće da Saša, uz podršku kolega i javnosti, spreči izgradnju reni bunara na Ratnom ostrvu, digavši na noge međunarodne eksperte.

Ona je svojim apelima verovatno doprinela zaustavljanju izgradnje velikog objekta na padini ispod Saborne crkve, koji bi u potpunosti uništio siluetu grada - kakvu nema nijedan grad u Evropi.

Banovićeva se s ponosom sećala perioda kad se o svemu odlučivalo javno. - Problemi su se rešavali na tribinama na kojima su se sučeljavala mišljenja, uz prisustvo studenata koji su dolazili da bi slušali i učili. Tajna njene snage bila je u podršci kolega iz Stručnog veća, koje je kadrovski bilo izuzetno jako. U Veću su bila 104 člana, svako od njih najbolji u svom fahu. Prilikom donošenja odluka stručnost je uvek morala da pobedi, a u Skupštini grada postojali su saveti, u koje su bile uključene najeminentnije ličnosti iz struke. Saša je te 2010. sa žaljenjem rekla da u Zavodu više ne postoji Stručno veće, a članovi Izvršnog odbora su partijski kadrovi, s kojima nema stručnog dijaloga.

PROČITAJTE JOŠ: Hrabri glas protiv rasizma

Zanimljiv podatak iz Sašine biografije odnosi se na njenog oca, predratnog neimara, koji je gradio objekte po Beogradu i stekao tri kuće. Iako mu je posle rata oduzeta imovina, sem velikog stana u kom su živeli, otac nikada nije osećao gorčinu zbog toga. - Ostao je patriota i vaspitao nas da volimo svoju zemlju. Govorio je da komunizam ima svojih prednosti kao i kapitalizam: "Eto - pre rata ja bih mogao svog sina da pošaljem u Beč na studije, i on bi završio kad-tad, pa makar bio najveći glupak. A neko darovito siromašno dete ne bi imalo nikakve šanse. A u socijalizmu je ta šansa svima pružena". On je i u socijalizmu, radeći u svojoj struci, stekao imovinu, a neki već 60 godina kukaju nad oduzetom imovinim, a da sami u međuvremenu ništa nisu stvorili... Ja volim svoj grad, kao što ga je voleo i moj otac, iako nije u njemu rođen, i smatram da imam moralno pravo i obavezu da se za njega borim.