POSLE OVOGODIŠNjE PULE


Kad se sve zbroji i oduzme, novi hrvatski filmovi dela su duboko uznemirene savesti jednog naroda. Šta iznutra budi ovu grižu – masovno etničko čišćenje ili rastuća nacionalna i verska netrpeljivost – nije sasvim jasno; dobro se, međutim, vidi da je u pitanju jedno ozbiljno oboljenje. Budući da nema naznaka da će današnja Hrvatska ikada priznati krv i pepeo na kojoj počiva njena ideja o državnosti, sva je prilika da će se bolest dalje razvijati ka letalnom ishodu


Uporno odbijanje da prizna genocid nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu i Jasenovac kao masovno stratište, kao i sve drskije proslavljanje zločinačke „Oluje“ koje sa jednakom posvećenošću sprovodi sadašnji režim, dovelo je Hrvatsku u stanje duboke uznemirenosti. Simptomi ove društvene more sve su češći i očitiji i smenjuju se velikom brzinom na javnoj sceni u Zagrebu i drugde, uz direktnu podršku vlasti, od njenih najviših predstavnika do nimalo bezopasnih ostataka ustaškog nacizma. Nedavno je u zvaničnoj rezidenciji predsednice Hrvatske i uz njenu razdraganu podršku izvedena Tompsonova oda „Dolazak Hrvata“, a nekakva Vlatka Vukelić, nadriistoričaka i vođa „Slobodne hrvatske desnice“, nazvala ustanak srpskog stanovništva u Srbu 1941. godine protiv ustaša – genocidom Srba nad lokalnim stanovništvom (nad Srbima samim?). Nečuveno! Za istu Vlatku su srpski ustanici činili ratne zločine, a ne ustaške horde, pa podseća hrvatsku javnost da sada – slušajte, molim vas: „Hrvati pišu istorijske udžbenike, te da to treba da čine onako kako njima odgovara“. Urbi et orbi! Loud and proud! U duhu Dučićevog „Hrvati nemaju srama ni stida“. Javnost Evropske unije prima to ili ćutke ili sa odsutnom ravnodušnošću. Hrvatska televizija i film Vlatkinu „znanost“ odavno primenjuju onako kako njima odgovara, o čemu svedoče primeri koji slede.


Stari lažac Vrdoljak


Ponovno emitovanje Vrdoljakove igrano-dokumentarne serije Tito (HRT – Mediteran film, 2010) na hrvatskom javnom servisu upravo u terminu kada je projektovan planetarni uspeh njegovog filma General na ovogodišnjem Pulskom festivalu, novi je prilog istoriji beščašća u filmu i šire, pokazni primer crne propagande, koja ne preza od drskih falsifikata. Što je General propao u Areni, a trijumfovao film o podvigu Dijane Budisavljević, druga je priča, o kojoj ćemo pisati posebno. Vrdoljaku tamo nije pomogla ni Kolindina direktna promocija, od kakve se svojevremeno uzdržavao i Broz, niti besomučna reklama u svim državnim medijima, u šta spada i ovo reemitovanje. Naprotiv. Sve to je pokazalo isto lice laži i prevare u „bici za prošlost“ koju vodi aktuelni neoustaški režim, usmerenoj najviše protiv Srba i svega srpskog. Što se Vrdoljaka tiče, svoju režijsku karijeru on je i započeo napadom na Srbe: u njegovom filmu U gori raste zelen bor (1971), prema ratnom dnevniku jednog od vođa „hrvatskog proljeća“ i Maspoka Ivana Šibla, Srbi su tu Pavelićevi časnici koji progone i satiru domoljubne hrvatske partizane, među kojima se hrabro bori i mlađani Franjo Tuđman, Vrdoljakov docniji idol i zaštitnik.

PROČITAJTE JOŠ: Jutarnji list:"General" politički i istorijski nije pošten


Ali u kakvoj su vezi General i Tito, osim što su delo istog Vrdoljaka, u Tuđmanovo vreme potpredsednika Hrvatske i svemoćnog direktora te iste HRT? Između ostalog, u TV seriji Broz, posle ratnog susreta s papom, prisno razgovara sa Stepincem „kao Hrvat sa Hrvatom“ i kaže mu: „Ispričaću vam nešto što malo tko zna. Za vreme rata ja sam došao preobučen u ruskog pukovnika u štab Draže Mihailovića. I on je zaista mislio da razgovara sa ruskim oficirom. Otkrio mi je plan koji je smislio za Hrvate: jednu trećinu pobiti, jednu trećinu istjerati iz domovine, a jednu trećinu porobiti. Ja sam ovako slušao, tobože odobravao, a na izlasku kažem sam sebi ’e bogami Draža, nećeš!’“ Ko je stvarni autor ove opake izmišljotine, Vrdoljak ili Broz, sada nije ni važno, jer izlazi na isto. Obojica se udvaraju „Blaženom“ i obojica masno lažu: opštepoznato je da je autor „tri trećine“ genocida nad Srbima u Hrvatskoj bio ustaški ideolog Mile Budak. Sto puta navedeno u nauci i istoriografiji ne važi za Vrdoljaka i HRT. Oni su pod histeričnom opsesijom četnika (Srba) stavili u usta Draži upravo Budakove „znamenite povijesne riječi“, koje je Ante Pavelić prihvatio kao državnu politiku NDH. Šta mari, nove generacije ne znaju ko su bili ni Pavelić ni Budak ni Draža, a crna propaganda ubira nove žrtve, koje će se uskoro zaboraviti. Ova bezobrazna inverzija, poput Vlatkine povijesti, preti da, u međuvremenu, uraste u tkivo „bitke za prošlost“ u frankovačkom ključu.


Nije kod Draže nikada bio nikakav „ruski pukovnik“. Osim toga, general Mihailović je dobro poznavao pravog Tita da bi se ovaj mogao prerušiti tako da ga ne prepozna. Dva puta su se oni sreli u jesen 1941. Drugi put, u selu Brajićima, razgovor je trajao dugo, do duboko u noć, a Đeneral, po struci vrhunski obaveštajac, mogao je da izbliza snima lik svog neprijatelja, da bi iko ikada mogao da nasedne na ovakvu ujdurmu. Obična glupost. Daleko od Gebelsa, koji je bio ozbiljan lažov. Ono što je smislio šarlatan Vrdoljak negiraju, uostalom, svi nalazi posleratne istoriografije o politici Draže prema Hrvatima, koje je imao u svojoj vladi i posleratnim planovima (čak i u navodnom pismu Draže Stepincu, koje mu je podmetnuto na sudskoj farsi iz 1946. godine). Bit ove monstruozne laži, međutim, nije ni dostojna istoriografskog pristupa nego je to diletantska krivotvorina u duhu genocidne strategije Starčevića, Pavelića i Tuđmana, koja predstavlja nesporan kontinuitet.


Dok u seriji lažira ono što se nikada nije desilo, Vrdoljak u filmu General prikriva ono što se zaista desilo: genocidnu „Oluju“, u kojoj je proterano 250.000, a ubijeno ili „nestalo“ 2.000 Srba iz Hrvatske. Iz holivudske sage o generalu Gotovini upadljivo „nedostaje detalj“ sa brifinga na Brionima od 31. jula 1995, kada je „otac domovine“ Tuđman svojim čaušima Gotovini, Norcu i Markaču izdao sledeće naređenje: „Moramo da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu.“ Time se, po rečima Tuđmana, ostvario „nedosanjani san hrvatskog naroda u cjelini, stalni ideal naših predaka, težnja i čežnja svakog našeg čovjeka“, koji i danas podržava i iza koga stoji sadašnji vladajući režim. Tisućljetni san te Hrvatske i stalni ideal njenih predaka je da ceo jedan narod – praktično nestane! Ima li bolje i tačnije definicije genocida za svakog na ovom svetu osim za haško sudilište? I američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt, koji je isprva podržavao „Oluju“ priznao je, na kraju, „da su se u ’Oluji’ dogodili veoma ozbiljni zločini. Sistematski su paljene i pljačkane srpske kuće i ubijani civili koji su tamo zatečeni.“ O sve to se oglušio haški sud i oslobodio ratnog zločinca Gotovinu, na osnovu čega je i zaveden njegov državni kult u Hrvatskoj. Mamutska filmska produkcija nastala je po starom, Bulajićevom receptu i tako su Tito i Tuđman došli u istu ravan. Ali vremena se, izgleda, menjaju. Bilo je, osim Dijaninog, na ovogodišnjoj Puli još disonantnih glasova i pouzdanih dokaza da stvar sa uznemirenom hrvatskom savešću stoji nešto drugačije.

Srpskohrvatski film


U svom novom filmu pod naslovom Koja je ovo država? reditelj Vinko Brešan opet ima građanske hrabrosti da ide uz nos vladajućoj paradigmi hrvatske državne politike, uzastopno pokazujući još od 1996. godine (naročito u filmovima Kako je počeo rat na mom otoku, Maršal, Svedoci i Sveštenikova deca) da zjapi provalija između fraza o slobodi i stvarnosti današnje hrvatske države. Podrška festivala i kritike i naročito bioskopska popularnost Brešanovih filmova svedoče o značajnoj rezonanci što već godinama uspeva da zaštiti njegova dela od otrovne kritike, koja dolazi ne samo od neoustaške bratije nego često i od vladajuće vrhuške, inače prilično alergične na teme kojih se Brešan laća. Ovoga puta to je neverovatna priča o pobunjenim seniorima hrvatskih „branitelja“ koji iskopavaju mrtvački kovčeg Franje Tuđmana iz mirogojskog mauzoleja i vuku ga diljem „lijepe naše“ da bi „oca domovine“, posle niza grotesknih nevolja, ponovo sahranili na nekom srpskom groblju, u srpski iskopani grob, po istočnom obredu i sa propisanim pravoslavnim opelom! Pri tome u Tuđmanovom sarkofagu ostavljaju lokalnog grobara, koji izludelom generalu Zbora narodne garde (taj svake noći dolazi da svom komandantu ispoveda ličnu opsesiju samoubistvom) dovikuje iz groba: „Ja nisam hrvatski predsednik, ja sam grobar!“ Ova manje burleska, a više žestoka politička parabola na momente podseća na čuvenu crnu komediju Nevolje sa Harijem (1955, Alfred Hičkok), ali kod Brešana ima malo komedije, a sarkazam je gorak do mučnine i pripada nekoj vrsti morbidnog horora.


Četvorica očeva davno nestalih zengi – ali i aktuelnog hrvatskog ministra policije! – nose fantomke i dresove sa imenima četvorice fudbalera srpskog porekla u hrvatskoj reprezentaciji na prošlom Mundijalu (!), što pobuđuje ministra policije da ih prati i delimično otkrije njihovu sumanutu zaveru, ali je odgovor vlasti još luđi: sve se pretvara u jezivi danse macabre ili pravu srednjevekovnu sotiju, u kojoj se vladaoci i biskupi izlažu ruglu i gromu. Fosila, predsednika Hrvatske igra kultni glumac poljskog i svetskog filma Danijel Olbrihski, koji ne budi nikakve savremene asocijacije (neodoljivo podseća na jednog negdašnjeg Brozovog zagorskog pajdaša), kome suicidni general na kraju predlaže da – verovali ili ne! – ukine sadašnju hrvatsku državu i smisli neku bolju.


Previše za jedan hrvatski film. Brešan je prinuđen da nađe neki alibi ili bar da kako-tako opravda ovu ludoriju i ponudi neko prihvatljivo objašnjenje, ali ta racionalizacija deluje alogično i subverzivno, dakle nadrealno i reditelj je ostavlja nedovršenom. Isto govori i veštačka simetrija sa Muslimanima i Srbima, koji iskopavaju Slobodana Miloševića (!) i donose ga na dar Lazi Ristovskom, donu ovog preduzeća (Karlo). Ne znamo kakvi su motivi njegovog učešća, osim što vidimo da Laza igra „njihove“ sa istim patriotskim zanosom kao i „naše“, što je jedna poslovična histrionska osobina. Biće da je ipak tajna u čarima „manjinske koprodukcije“, odnosno „srpskohrvatskog filma“, novog favorita lokalnih beogradskih faktora, koji im može dobro doći u obrani novog, filmskog bratstva-jedinstva na „Zapadnom Balkanu“.
Kad se sve zbroji i oduzme, to su filmovi duboko uznemirene savesti jednog naroda (ovome bi se mogao dodati i budalasti Poslednji Srbin u Hrvatskoj Predraga Ličine, o kome smo već pisali). Šta iznutra budi ovu grižu – masovno etničko čišćenje ili rastuća nacionalna i verska netrpeljivost – nije sasvim jasno; dobro se, međutim, vidi da je u pitanju jedno ozbiljno oboljenje; stanje društvene psihopatologje, koje smo opisali na početku ovog teksta. Kako, međutim, nema naznaka da će današnja Hrvatska ikada priznati krv i pepeo na kojoj počiva njena ideja o državnosti, sva je prilika da će se bolest dalje razvijati ka letalnom ishodu.

(Pečat/Božidar Zečević)