Miloša Vujasinovića (Beograd, 1971) sa konceptualizmom povezuje visok mentalni nivo i kritički odnos prema istoriji umetnosti.

"Moja umetnost bazirana je na mislima i nastaje kada se desi neka idejna motivacija. Ta ideja je originalna i moja", a egzekucija je u stvari eksperiment", kaže on. To znači da razvija originalnost odbačenu u vreme posle postmoderne, kada se pod uticajem feminističke teorije osporava i sama ideja genija.

Vujasinović nije za lažnu copy-paste umetnost preuzimanja sa interneta, ali potpisane kopije svojih radova smatra umetničkim delima, čime se priključuje aktuelnoj estetici kopije, dela u odrazu, arhive i zbirke kao umetnosti, dela kao (mentalnog) procesa. On iskustveno tvrdi da je umetnost podvojena od svesti. Njegov stav da je umetnost vezana za nesvesno uprkos krajnje savremenom, neokonceptualnom izrazu koji razvija, upućuje ga više na tradiciju od uzora koje je pronalazio u ranom modernizmu. Uvek je u umetnosti postojao nesvesni udeo i onda kada su savremeni umetnici kao Roman Opalka nastojali potpuno da ga potisnu. Ispitujući stvaralački čin kao mentalni prostor nesvesnog, posvetio mu je "Manifest intuitivne umetnosti", u njegovoj estetici prevaziđen u korist avangardnih prevrednovanja, ali od značaja za ovo tumačenje. "Intuitivizam ili pravac angažovane intuicije" značio je nepristajanje ni na jedan konformizam. On ne pristaje ni na konformizam konceptualne umetnosti, čije poluvekovno postojanje oduzima toj vrsti umetnosti (ako je uopšte umetnost a ne samo mentalna aktivnost) auru krajnje avangarde.

PROČITAJTE JOŠ - FILMSKI PRAZNIK: Festival scenarija u Vrnjačkoj Banji

Ovaj istraživač stvara neokonceptualnu umetnost i da bi prevrednovao tradicionalnu. Ranije je tvrdio da povratkom izvornoj tradiciji umetnik može da unapredi istu, ako je to uopšte moguće, jer renesansni vajari i arhitekti nisu bili na nivou antičkih, kao što su prerafaeliti daleko od predrenesanse koliko i devetnaesti vek od četrnaestog. Tako nije moguć ni povratak na izvore konceptualizma, ali kod ovog umetnika ostaje fina težnja ka stvaranju poetike. Upravo su prvobitni konceptualisti odbacili religiozno, simboličko, figurativno, ezoterijsko i asocijativno, što znači poetičko. Tako je došlo do neviđenog otuđenja od samog dela, od koga nije ostalo ništa. Iv Klajn je izložio prazne bele ramove u Galeriji Iris Kler u Parizu 1958. godine, a i kod nas je bilo izlaganja prazne galerije kao konceptualnog umetničkog (ne)dela. Miloš Vujasinović obnavlja poetičko u okviru avangardnog, ali tako da ono više nije plemenito već subverzivno, samim tim što nestaje iz današnje umetnosti. Njegova kritička dimenzija otvara se i ka eksperimentalnoj umetnosti, on stvara koncept art kao nokoncept, po čemu je već samosvojan u aktuelnoj vizuelnoj piktureji.