Dozivanje pameti

Evropska kultura se rodila iz priča - iz mitova i epova antike, iz teoloških i filozofskih narativa, iz estetskog dekora pesništva i naučnih sadržaja. U njima je Evropa našla svoj duhovni identitet, iz nje je stvorila svoje kulturne modele i razvila jedinstvo u raznovrsnosti - u toj meri da se i njene priče javljaju kao neka vrsta metafore za stvaralačke duhovne zakonitosti.

Memorija sveta upisana u pesničke reči i slike ukazuje nam se kao nada i uteha kulturne tradicije - u koju uranjaju mnogi pisci, ne samo evropski - ali i kao podsticaj da se o realnom životu, o stvarnosti misli kao o fikciji. Jer ona, stvarnost, oblikovana i vođena obrascima fikcije, sve više govori jezikom književnih modela.

Projekcija iz tog, suprotnog ugla, nije manje važna: krupna dostignuća evropskih kultura stvorila su tokom stoleća ceo jedan univerzum mogućnosti da se oblikuje i ovlada stvarnošću. A on je fascinantan, budući da je, po klasičnoj definiciji, i sam izašao iz fascinacije - iz "čuđenja" u filozofiji, iz "opsesije" u pesništvu, iz "očaranosti" u slikarstvu, iz "magijskog obreda" u muzici. Što je važilo za prošlost, važi i za današnji trenutak, uprkos procesu deziluzije i "raščaravanja" sa kojim nas suočava savremena umetnost.

Budućnost će biti samo ukoliko se može ispričati i ako sama bude umela da pripoveda, istovrsno ili slično, o temama drukčijim i o likovima drugim. Zato je pričanje neophodno. Narrare necesse est.

Dve se mogućnosti pritom ukazuju na obzorju književnih modela: postojeće priče se prenose i dalje, tako što se iznova tumače, unose u stvarnost i time čuvaju za budućnost. Jer, mi smo samo ono što nismo zaboravili. Ili, što bi govorilo u prilog velikoj duhovnoj moći Evrope: nastaju nove priče. Ispredaju se i tkaju na način koji ima jednaku kulturološku snagu kao i dosadašnje. Ako je suditi na osnovu njihove ukupne moći, storija ima jednaku moć kao i istorija, shodno promenama jedne društvene svesti koja je Ničea posle 1870. podstakla da razmišlja O koristi i šteti istorije za život. Kulturni procesi, međutim, relativizuju istorijske pojmove. U to najviše veruju pisci što vode dijalog s istorijskim dokumentima kako bi ih potom fikcionalizovali ili ih prikazali kao doživljaj bez onoga koji ga je doživeo. Sve do udarnog saznanja da je indivuduum u odumiranju i da su ljudska svojstva pomerena sa bitnog na nebitno.

PROČITAJTE JOŠ - PREMA ODLUCI VLADE SRBIJE: U "Progresu" ostaje galerija

Kao da pred sobom imamo i naličje stare priče o kompenzaciji u kojoj pisac projektuje u svoje likove sve ono što mu je uskratio život. Kao da se, po mutnoj logici psihoanalitičke interpretacije, osioni književni junaci zakinutog pisca svete zbog njegove nemile sudbine. Ponašaju se obesno samo zato što im je zlosrećni pisac nesmotreno udahnuo dušu. Od tog kompleksa leči se, a leči i nas, na bizaran način: pokušajem da zlo i ludilo ljudske egzistencije učini bezopasnim time što će opisati najveće strahote, prikivati ih olovnim slovima za stranice teksta i tako poslužiti alegorijskom ukidanju negativne stvarnosti. Što će - uprkos Ničeovom upozorenju da nas priče o avetima ne čine ni hrabrijim ni otpornijim - u ime humanosti, vlastitom "nehumanom" formom posvedočiti nehumanost sveta i tako naseliti rukopis mnogo mračnijom stvarnošću od one u kojoj trenutno živimo. Ili što će na kraju, suprotnim postupkom, stvarajući idealne likove, krotiti zloduha, doživljavati očišćenje, izmišljati neverovatne priče prikazujući ih kao stvarne da bi izbegli da gledaju stvarnosti u oči. A to ujedno znači: prepustiti čitaoca magijskom bajanju koje treba da otkloni uznemirujuće pojave.

***

Istina, praksa pisanja i čitanja se izmenila, zajedno sa mestom književnika u društvu. Sa mestom gospodara i posednika svoga dela, kako ga je opisao Niče. S druge strane, dilema "tečni kristal ili papir" budi različite reakcije. Čitalac i recipijent, tzv. onlajner, okružen aparatima, umrežen, zasut informacijama, kao da više nije od ovog sveta. To je, možemo slobodno reći, stvarni strukturalni preobražaj javnosti o čijoj sudbini je Jirgen Habermas, preuranjeno, nameravo da da završnu reč. Čitanje je, naime, poput svake ljubavi, odvajkada zahtevalo predanost i monogamnu aktivnost. Onlajneri su, međutim, brzi i poligamni. Njihova je pažnja rasuta, "distributivna". I elektronski čitaoci čitaju, ali oni čitaju nešto drugo, i čitaju drugačije. Presudno je postalo pitanje u kojoj meri se na čitaoca još uopšte može primeniti pojam individualnosti: on je skraćen na abrevijaturu "www", na skučenom prostoru jednog aparata koji se, ironično, naziva personalnim.

Praksa čitanja i pisanja je stvorila sasvim neočekivane sfere razmene i oblika konverzacije u digitalnoj eri - na društvenim mrežama i u svakidašnjem životu, gde staromodni diskursi - tekstovi sublimne duhovnosti - ne znače ni manje ni više do iskupljenje naše, inače pred istorijom tako teško kompromitovane, epohe. Književnost se povezuje s internetom, čiji korisnici međusobno komuniciraju ili sebe "emituju" u toku čitanja, proizvodeći nove odnose među ljudima, nove političke i filozofske doktrine, preobražavajući u isti mah materijalnu egzistenciju i intelektualni život. Sigurnom uspehu se zato može nadati tekst koji je aktuelan na bizaran način: ne tako što možda ide ispred svoga vremena, već zato što mu je za petama, što kaska za njim prateći njegove tehničke inovacije.

***

Čitanje je, međutim, samoobrazovanje. Podrazumeva se da je dobrovoljno, a "dozivanje pameti" je ipak individualni zadatak. Dva su, zato, putokaza što obasjavaju domet književne moći; dva su modela mogućeg uticaja na književnu publiku. Prvi podstiče individualnost i autentičnost bivstvovanja, sa idejom da se pojedinac ponaša slobodno i odgovorno; drugi ima u vidu angažovanost kao moralnu obavezu da se napusti pasivan, kontemplativan stav. Dok je autentičnost okrenuta pojedincu, angažovanost je okrenuta tome da menja i društvo i pojedinca. Prva podrazumeva izlazak iz vulgarne temporalnosti, ukalupljenog života, konformizma; druga znači odbijanje društvene prisile. Na autentičnost, znamo, najviše utiče lirika, na angažman - pozorište.

(Odlomak iz uvoda knjige "Mapa teksta", ovenčane nagradom "Sreten Marić" za najbolju knjigu eseja, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića)