Momčilo Stojanović: Zahvalan sam Domanoviću

SAV opus romansijera i pripovedača Momčila Stojanovića - sedam romana i veliki broj priča, prožet je humorom i satirom. Stoga nikakvo čudo što je dvostruki dobitnik nagrade "Radoje Domanović" Udruženja književnika Srbije: pre dve decenije za roman "Pokrovitelji" i nedavno za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri.

* Čini se da vas je Domanović oberučke prihvatio?

- Veoma sam zahvalan Domanoviću, odnosno žiriju UKS, na podršci. Sa moje strane, u čast mom velikom prethodniku podigao sam literarni Domanovićgrad. U njemu su se raskomotili mnogi moji vrli junaci, i u romanima, i u novelama. Iz Domanovićeg šinjela pak uzeo sam "Stradiju", obnovio je i modernizovao, i eto priče "Nova Stradija". Za sto godina u našem svetu kao da se ništa nije promenilo, uprkos grčkoj maksimi panta rei.

* Kao nastavljač srpske književne satire, kakav je osećaj nalaziti se u toj koži?

- Ne mogu da prenebregnem da su mnogi prethodnici debelo platili baveći se ovim zanatom: sam Domanović je otpušten iz službe, Nušić je tamnovao, Ćopić se natezao sa Partijom... i tako redom, sve do mog velikog prijatelja Rastka Zakića, koji se stalno nadmudrivao sa cenzorima. Moj mali prilog bilo je ukidanje mojih stalnih kolumni u četiri lista. Što se tiče moje proze, da pomenem roman "Izlizane gume" nad koji se bila nadvila pretnja zabrane Gradskog komiteta SK Beograda, a bilo je i raznih petljancija poslednjih godina sa urednicima koji su objavljivali moje priče. Kako se i mnogi ugledni izdavači danas klone satire, predlažem da se za ovaj rizičan i opasan posao uvede poseban orden za satiričnu hrabrost!

- Da, Domanović je naš uzorni klasik, ali se ne mogu prenebregnuti ni drugi naši satiričari i komediografi, kao što su Sremac, Nušić, Ćopić... Srpska tradicija je u ovoj oblasti veoma bogata, naročito s kraja devetnaestog veka. I danas je satira veoma prisutna, ali se mahom svodi na kratke forme, pre svega aforizme. Osim retkih izuzetaka (dozvoliću sebi pravo da se tu i sam uvrstim), u romanima je gotovo i nema. Što se tiče stranih pisaca, nešto od Servantesovih vetrenjača video je u mojim "Pokroviteljima" vrsni satiričar Rastko Zakić, dok je Milosav Buca Mirković uz roman "Velika fešta" zapisao da je to "pastelna groteska koja bi se mogla dičiti svojim gogoljevskim poreklom". Veoma se divim i savremenom ruskom satiričaru Vladimiru Vojnoviču, čiju trilogiju o vojniku Čonkinu smatram najduhovitijom karikaturom staljinizma.

Pročitajte još: "Domanović" najboljima

* Podjednako negujete humor i satiru, koji obično i idu u paru.

- Moji romani i priče obiluju pošalicama, ali neretko pribegavam i parodiji i ironiji, što su najčešće poluge kojima se služi satiričar. I humor i satira izazivaju smeh, s tom razlikom što je satiričan smeh gorak. Humor proizvodi opuštajući smeh, od satiričnog smeha može i da se zagrcne. Humor uveseljava, satira nagoni na razmišljanje. Humorni junaci mogu biti i tužni i tragični iz svog ugla, ali zato su junaci satire uvek smešni jer su razgolićeni moćnici.

POLITIČARI ISTE FELE

* PISALI ste, ironično, o našoj i socijalističkoj i tranzicionoj stvarnosti. Iz ugla satiričara, koliko se ove društvene situacije razlikuju?

- Ne mnogo, jer satira se u osnovi bavi društvenim, političkim uređenjem, tačnije političarima, a oni su uvek jedna ista fela, jednako se snalaze u svim društvenim uređenjima, njima je najbitnije da ovladaju masama i da šire svoje obmane. U socijalizmu su obećavali svetlu budućnost, koja samo što nije stigla, danas to isto čine, samo u više kolona, tzv. partija iliti stranaka. Koji god put da izabereš, kajaćeš se. Jer svi se bore za svoju korist.