Vesna Čipčić: Glumac igra dok stoji na nogama

Posle dužeg vremena, na velikom platnu publika ima priliku da uživa u osmehu Vesne Čipčić, koja u najnovijem filmu "Ajvar" Ane Marije Rosi glumi Snežu, majku glavne junakinje. Svojom harizmom i prepoznatljivim osmehom koji pleni, Vesna je ulozi dala šarm, kojim je osvojila gromoglasne aplauze publike na upravo završenom filmskom festivalu na Paliću.

- Hvala Ani Mariji Rosi na ovakvoj ulozi. Nisam još imala priliku da se sretnem sa takvom rolom, nekako se sve nataložilo u meni i nisam imala nikavih poteškoća tokom rada na ovoj ulozi. Sneža je meni draga, jer nosi tugu samoće i usamljenosti, ali ima način da se izbori sa tim, i dalje korača kroz život čvrsto, sa voljom i željom da što duže živi. Neobična okolnost je da pored sebe uvek ima "pehar", urnu svog pokojnog muža - kaže, u intervjuu za "Novosti", naša proslavljena glumica.

PROČITAJTE JOŠ: Ana Maria Rosi posle uspeha filma Ajvar: Velike teme najbolje se pričaju kroz male priče

* Sneža se ne odvaja od urne. Da li je bilo teško izneti te scene a da ne budu iskarikirane?

- Razgovarali smo o tome. Ona pehar nosi svuda sa sobom, priča sa njim, mogla je od toga da ispadne i komedija i veća drama, ali mislim da smo to napravili sa merom, da ispadne baš onako kako treba.

* Koliko vam je uloga Sneže bliska?

- Sneža ima poletnost i radost, bez obzira na okolnosti u kojima živi. Njen svet je obasjan suncem. Ona mi je negde veoma bliska. Imam dvoje dece, ali ona više ne žive sa mnom, tako da sam nekako i na svojoj koži osetila kako je to biti sam. Ne mogu da kažem da sam usamljena, jer sam okružena svojom decom i prijateljima, vrlo sam druželjubiva, i to je verovatno razlog što se tako ne osećam. Do te mere sam zavolela ovaj lik da tokom rada nisam bila sigurna gde prestajem ja, a gde počinje Sneža.

* U filmu majka ima više energije i poleta od svoje ćerke. Da li je zaista mlađa generacija prerano potrošila životne radosti?

- Okolnosti i vreme u kome živimo nas i te kako određuju. Ovo jesu nove generacije, ali ja nisam za to da se strogo povlači crta između generacija. Roditelji vaspitanjem utiču na svoju decu i prenose im trag svog vremena. Na kraju krajeva, deca i liče na roditelje, i prirodno je da se deo tog pređašnjeg vremena reflektuje i na mlade. Sa druge strane, Sneža živi svoj virtuelni život, vlada kompjuterom, društvenim mrežama, tako da onoliko koliko je svog vremena prenela na ćerku, toliko je i ćerka prenela na nju. Zahvaljujući njenom duhu i radosti, to čini život ispunjenim.

* Da li se žene teže odlučuju da promene život, čak i kad im se dešavaju ružne stvari, kao u "Ajvaru", gde Snežinu ćerku vara muž a ona ga ne napušta?

- U životu je obrnuto. Žene se lakše odluče i kada reše - reše. Kod muškaraca je to malo traljavo i na ivici hoću-neću. Žene su po prirodi energičnije i određenije, i kada nešto reše to je tačka. Ali sigurna sam da je svako u publici mogao da se pronađe u tom filmu, kao i da dobije neke odgovore na postavljena pitanja koja su do tada bila bez odgovora.

* Obradovali ste publiku svojom pojavom na filmu. Da li se promenila situacija u kojoj nije bilo uloga za ženu vaših godina?

- To je bilo u jednom periodu, ali sada više nije tako. Mogu da igram i majku i baku, sada se to polje proširilo. Igram zaista mnogo. Tokom leta, predstava "Ženski razgovori", koju 35 godina igram sa Cecom Bojković i Milanom Mihailovićem, ima dosta gostovanja, pa komad "Zašto je poludeo gospodin R" ide u Tivat. Biće dosta pakovanja i raspakivanja ovoga leta.

* Da li pripremate nešto novo?

- Od 2. oktobra u Beogradskom dramskom pozorištu, mojoj matičnoj kući za koju sam još vezana iako sam u penziji, jer šta je za glumca penzija - on igra dok stoji na nogama i dok misli svojom glavom, počinjem da radim na novoj predstavi. Biće to komad Ferenca Molnara "Lilijam", koju će režirati Ana Tomović. Još uvek se ne zna podela, ali se radujem.

* Vaša ćerka Anja je zaplovila glumačkim vodama, šta joj savetujete?

- Moja ćerka je dobila sve one savete koji su vezani za onu težu stranu našeg posla. Svom detetu sam, pre svega, želela da prenesem da je ovaj posao veoma naporan, da to nisu naslovne strane u novinama, da je u njemu najvažnije trajanje, da bez muke nema nauke. Sve drugo, lepo u ovoj profesiji, i sama je videla zahvaljujući svojim roditeljima.

* Kako vam se čini današnja mlada generacija glumaca?

- Mislim da imamo izuzetno talentovane mlade glumce i, na svu sreću, u poslednje vreme se dosta snima, tako da imaju prilike da pokažu sve ono što znaju. Sada jesu drugačije vreme i okolnosti, pa se samim tim i razlikuju od naših početaka i naših snalaženja u takvim situacijama.

PROČITAJTE JOŠ: Dimitrije Andrejevič Dostojevski: Umetnost razgovora sa Bogom

* Iako se dosta snima, "Vruć vetar" često iznova gledamo na malim ekranima. Kako vi gledate na reprize ove kultne serije?

- Ako je nešto dobro urađeno, to ostaje zabeleženo i traje. To je bio moj prvi veliki posao i zadovoljna sam kako sam ga uradila. Glumačka ekipa je bila takva da sam od nje toliko mnogo mogla da naučim i veoma sam se dobro osećala u takvom timu. Mada, moram da priznam da nisam od glumaca koji rado i opušteno gledaju serije i filmove.

* Pored glume, zaljubljenik ste i u slikarstvo. Zbog čega slikate baš klovnove?

- Slikarstvo je moja ljubav, razbibriga, opuštanje i veliko zadovoljstvo, jer je to autorski rad i ispred tog platna stojim samo ja. I ono lepo, i ono što nije lepo, pripadaju samo meni. Klovnovi su moj prvi susret sa pozorištem, jer cirkus ima sve one elemente kao i pozorište - scenu, aktere na njoj, publiku... Ono što je najvažnije, moji klovnovi ne plaču, oni se uvek smeju. Moje prve dve izložbe su bile u Holandiji, potom u Kikindi, Novom Sadu, a još uvek ih nisam pokazala u Beogradu.

* U bogatoj riznici uloga po kojoj vas ljudi prepoznaju, da li imate neku koja vam je posebno draga?

- Nama glumcima je obično ono što trenutno radimo najdraže. Najviše smo u materiji i to je najveća provokacija, jer još nismo došli do rezultata, i to je ono što nam je najdraže. Kad je pozorište u pitanju, izdvojila bih rad sa Brankom Plešom, to je, pored fakulteta i mog profesora Milenka Maričića, najviše uticalo na formiranje moje glumačke ličnosti.