PO tačnim motivima Servantesovog "Don Kihota", Vedrana Božinović je sačinila zanimljiv i otrežnjujući međučin (entremeses), kakve je i Servantes pisao, postavljajući ih između dva čina svojih drama, drastično društveno angažovanih.Entremeses su ublažavali tu oštricu večite Servantesove borbe za čestitost i ispravnost, najčešće metaforično uspešne koliko i boriti se sa vetrenjačama. Entremeses su, u žanru farse, bili često pisani u španskom Zlatnom veku, a zabranjeni su krajem sedamnaestog veka, zbog svoje uvredljive komike.

Iskreno se nadamo da odlična predstava "Don Kihot", Andraša Urbana, u produkciji Gradskog pozorišta Podgorica i Barskog ljetopisa, (gde je premijerno izveden) neće biti te hude sudbe, jer je direktna, provokativna, subverzivna - i tačna, takođe i istinita! Tumačenju sedam glumica (Branka Femić Šćekić, Vanja Jovićević, Kristina Obradović, Sanja Popović, Anđelija Rondović, Jelena Simić, Branka Stanić), Vedrana Božinović je nametnula dekonstruisane opšte mitove i predanja, od uputstva kako Crnogorac da dobije muškog naslednika do užasa paljenja knjiga, kao nepoželjnih svedoka nevremena. Okrenuto ka autoironiji, glumice su pevale i govorile o "najljepšoj zemlji usvijet", svojoj Crnoj Gori, bez zazora se podsmevajući potčinjavanju svog i svakog pola važećem društvenom vrednovanju.

Pročitajte još - "Don Kihot" na život i smrt

Duhovito, divno, strasno i tužno, u isti mah, ogoljeno do proste istine, uz energičnu muziku Irene Popović Dragović, u svedenoj scenografiji Smiljke Šeparović Radonjić, u simboličnim kostimima Line Leković, Andraš Urban je režirao svoju možda najangažovaniju predstavu, uprkos jačini doživljaja predstava "Kapital", ili "Mira".

Takav kontinuitet misli, poruka, događaja, introspekcije se ne viđa često u aktivističkom teatru. "Don Kihot" je predstava -poruka, sama sobom. Pisana telom, glasom i čistim, čestitim servantesovskim umom.

Zato oduševljava svojom jednostavnošću i odvažnošću.