U UGLEDNOJ Galeriji slikara Radovana Miće Trnavca u Valjevu Bogdan Miščević (Kordun, 1936) priredio je svoju novu izložbu slika i crteža. Reč je o umetniku koji 30 godina živi u SAD posle sedam godina provedenih u Parizu, čija su likovna putovanja stvarna koliko i metaforička. On je među najstarijim srpskim fantastima, čije delo ne opada u kvalitetu. Njegove slike složene ikonografije rešene su po zonama, logičkim koliko za tradicionalno slikarstvo, toliko i za prirodni svet; podeljene na vodu, zemlju i nebo. Tu ideju zastupali su stari majstori, a ona je u copy-paste doba možda revolucionarni momenat u slikarstvu. Njegova je umetnost kontrarevolucionarna - klasično slikarstvo danas je možda jedini vid avangarde. Takvim tipom umetnosti postavlja se još jedno važno pitanje: šta ako je napredak po svaku cenu pogrešan, šta ako u budućnosti čoveka i svet ne čeka ništa dobro, nije li napredak satanska ideja, ne treba li odbaciti vrli novi svet Velikog brata? Otuda toliko mašte, prošlosti, istorije, sećanja, mitologije i religije u ovom slikarstvu. Miščević se pita ne treba li zadržati veru u biljku, meduzu, morskog raka i školjku, koje sa ženama-boginjama slika pomno, pažljivo i strpljivo, slikarstvom koje je ritualno. Njegova likovna tehnika je od one vrste za koju je veliki evropski umetnik Leonid Šejka rekao: "Slikarstvo je vid molitve." Miščević je posvećen i iniciran u tajnoviti univerzum iza stvarnosti, u kome se ne zna za prevlast visoke tehnologije, za digitalno i virtuelno, on je mag onoliko koliko to jeste svaki pravi slikar imaginativac.

Pročitajte još - Dve decenije "Trnavca"

Premda je mitograf i kartograf zaumnih svetova, on ne citira nikoga niti slika omaže, nije anahronista. Mada u poznim godinama, taj srpsko-američki majstor ne sustaje i slika sve bolje ili, kako kaže: "Moje vreme tek dolazi!" U to ime dopušta poetične momente na slici, nežni, pastelni kolorit, ili u daljinu putujuće leteće galije, koje odlaze prema plavim planetama. Tako je i njegova dama u centru kompozicije iskićena kao vizantijske princeze i pripada večnim vodama.

Zato sa dna mora ka površini uzleće devojka-meduza, kao čin oslobođenja od demonskog diktata racija, higijene, moderne arhitekture, tehnike, kontrole uma... Nećemo u tom svetu slikara-poete naći ništa od reklama, surove i sirove stvarnosti elektronskog mulja današnjice, od korumpirane realnosti, njegova čistota je druge vrste od ludačke borbe protiv bakterija. Miščević je vernik snovitog, njegova ostrva i mora carstvo su blaženstva i smiraja, jer on nije slikar od ovog sveta. Sa ovim majstorom uskrsava kako je slikar Stanko Zečević rekao "potpuno novi vid nadrealizma" u kome se mešaju naivno i eshatološko, nedosanjano i pradavno, žensko i božansko, slovensko i arhajsko. Evo slikara koji veruje kao nekada Hrist u prevlast duhovnog nad materijalnim, Ecce pictor!