Žozef Pontis: Živimo Čaplinova Moderna vremena

Negujući duh mlade države, Republike Srpske, u tonu kulturne prošlost srpskog naroda i naroda sa njim povezanih, Andrićgrad je ovih dana domaćin Međunarodnog sajma knjiga. Ovim povodom, specijalni gost Andrićevog instituta i Emira Kusturice je francuski pisac Žozef Pontis. Njegov roman prvenac "Na liniji (cedulje iz Francuske)" nagrađen je "na domaćem terenu" prestižnim nagradama, sveže je preveden na srpski jezik, a autor sage o "dobrovoljnom ropstvu" radnika na početku 21. veka za "Novosti" kaže da je "boravak na srpskim prostorima za njega velika čast i zadovoljstvo".

- Naš general i državnik Šarl De Gol je izgovorio rečenicu : kada se okrenem prema komplikovanom Istoku, uvek imam jednostavna shvatanja. I za mene je tako, došao sam sa jednostavnim osećajem radosti i sreće. Imao sam veličanstven doček, uživam u gostoprimstvu i u razgovorima sa ovdašnjim ljudima o bogatoj istoriji srpskog naroda. Ljudi ovde o istoriji govore strastveno. Dok sam sa novim srpskim prijateljima razgovarao o odnosima Srbije i Francuske, osetio sam veliki ponos što učestvujem u produženju onog svetlog dela naše zajedničke istorije i tradicije.

* Ispred nas je vaš roman "Na liniji". Kako je Vaš književni prvenac ovenčan nagradama nastao?

- Kao fakultetski obrazovan, mlad čovek imao sam uobičajeni životni put. Živeo sam na obodu Pariza. Bio sam socijalni radnik, vaspitač mladih sa posebnim potrebama. Zatim se dogodila promena. Pre tri godine napustio sam posao, karijeru, kuću. Oženio sam se i sa suprugom sam se preselio u Bretanju. Nažalost, za mene nije bilo posla u struci, a više nije bilo fer da živim na račun svoje "lepše polovine". Kada smo ostali bez novca, otišao sam u Agenciju za zapošljavanje, a tamo mi je rečeno ono što sam znao, da u Bretanji uvek ima posla u fabrikama za preradu hrane. Niko te ne pita šta si pre radio, za šta si sposoban, koje si škole završio, njima trebaju samo tvoje ruke, tvojih deset prstiju i jako telo koje će oni potrošiti do krajnjih granica. Pri tome nema stalnog zaposlenja, nema nikakvih "radničkih prava", dobrih ugovora, tu si samo uvek zamenjivi šraf koji ništa ne znači. Radio sam teške fizičke poslove, u klanici sam gurao trupla krava, čistio ribu... Tada sam počeo da beležim zapažanja iz fabrike...

Pročitajte još - Knjige čuvaju duh republike

* Misli sa fabričke trake ste zapisivali, a zapisano je izazvalo veliku pažnju izdavača, čitalaca...

- Fabrike na zapadu su iste kao ona u filmu "Moderna vremena" Čarlija Čaplina. To je moderno ropstvo. Paralelno sa teškim radom, nastajala je knjiga. Svake večeri po povratku iz fabrike, da ne bih poludeo, da i sam ne postanem mašina, pisao sam po malo. Po nekoliko redova, linija, odatle i neobična forma mog romana. Pisan je poetski fiksiranim paragrafima, poput stihova. Iz praktičnih razloga, jer nisam imao više vremena i snage, ali i zato što takav stil odgovara ritmu fabričke linije.

* Kao neafirmisan pisac, kako ste našli put do izdavača i publike?

- Jedan moj prijatelj, Žerom La Rua, poznati pisac "policijskih romana" u Francuskoj mi je rekao, da "tu ima nešto", da mu se dopada. On je rukopis poslao izdavačkoj kući. Dve sedmice kasnije, oni su prihvatili rukopis, a nakon šest meseci knjiga je objavljena.

* Da li Vas je iznenadila ideja da roman dobije prevod na srpski jezik?

- To je pravo čudo, uprkos uspehu knjige "na domaćem terenu". Moja želja je da knjiga dođe do što više čitalaca, a mislim da je Gotije Moraks najzaslužniji za prevod na srpski jezik. On je jedan od organizatora velikog Sajma knjiga u Parizu. Bio je oduševljen knjigom, organizovao je zapaženu javnu debatu o mom romanu sa Nikolom Matjeom, piscem i dobitnikom "Gonkura" za 2018. godinu i sa drugim poznatim ljudima iz struke. To je odjeknulo u javnosti. Setićete se, Moraks je prijatelj Srbije, dugo je bio francuski ataše za kulturu u Beogradu. Posle uspešnih promocija knjige u Francuskoj, Moraks je pozvao Dunju Kusturicu, ne znam šta su se dogovorili, ali znam da se u rekordno brzom roku pojavio prevod mog romana na srpski jezik, na čemu sam svima zahvalan, posebno izdavačima "Lom" i "Andrićevom institutu".

* Usledio je poziv na sajam knjiga u Andrićgradu. Kako doživljavate svoj literarni pohod na ovdašnje čitaoce?

- Nedavno, moj telefon je zazvonio, sa druge strane je bila Dunja Kusturica. Shvatio sam ubrzo, da razgovaram sa ćerkom Emira Kusturice. Kao i hiljade Francuza ja svim srcem volim Kusturicu i njegovo delo. On je trajni deo srpske, ali i francuske kulture. Kultna je ličnost, neko ko privlači pažnju miliona. Pored Srbije, mislim da on ima najviše poštovalaca baš u mojoj domovini. Bio sam ushićen ovakvim razvojem događaja, život je zaista čudo.

* Bavite se u romanu nepopularnom temom, pitanjem položaja radnika u navodno "slobodnom svetu". Kako je roman prihvaćen u Francuskoj?

- Tema morednog i ozakonjenog ropstva zaista nije poželjna u današnjem svetu, čak ni avangardna struktura romana nije prihvatljiva "na prvu loptu". Međutim, knjigu su podržale knjižare, kritika, čitaoci, svi u lancu koji učetvuju u stvaranju i plasmanu književnih dela. Pisac i njegov tekst nisu samodovoljni, u Francuskoj je izdavačka industrija velika, ona ima zadatak da kulturu održava živom čak i u najtežim okolnostima, a to posvećenici rade odgovorno. Međutim, u Francuskoj kao i drugde, prosečni tiraži su do 1.000 primeraka, a to nije puno. Malo je dela koja višestruko premašuju ovaj broj, to najviše zavisi od dobijenih nagrada. Kada su stigla priznanja, ljudi su počeli da preporučuju knjigu drugima. Knjiga ima svoju radničku, proletersku stranu, čitaju je "obični ljudi", jednako kao i strasni čitaoci, ljudi od pera.

* Pitate se u romanu, koliko poniženja čovek može podneti radi biloškog opstanka. Koliko običnog evropskog radnika košta mizerna plata?

- Savemena fabrika je slepa ulica civilizacije kada je reč o odnosu prema radnicima koji se više tako i ne zovu. U novogovoru koji je ustanovljen poslednjih decenija, radnik je "operater". Dobio je "titulu", ali je izgubio sve. Nestala je ona plemenitost koju su reč radnik i oznaka "radnička klasa" nosili. Međutim, fabrika je istovremeno i početak savremene civilizacije. Bretanja hrani pola Francuske i dobar deo sveta. To je paradoksalan odnos, a pripremao sam se za pisanje čitajući "radničku literaturu". Međutim, nisam kod drugih našao sliku fabrike koja odgovara stanju na početku 21. veka. Recimo da sam ja problematiku radnika, aktuelizovao.

* Do kakvih ste zaključaka došli radeći u fabrici, pišući istovremeno roman o njoj?

Nikada ne radite dovoljno brzo i vešto, kolege vam prete jer kasnite sekundu ili dve, pa ste prinuđeni da osam časova ponavljate iste pokrete. Ako radnici požele da štrajkuju jer se tempo ne može izdržati, upošljavaju se "zamene" poput mene, tako da sam u jednom trenutku bio u poziciji "štrajkbrejkera", a došao sam tu samo da zaradim neki evro za preživljavanje. Tu poželite da "zavrnete nos" šefu, kao Čaplin, samo što je od njegovog filma do danas prošlo sedam decenija. Paradoksalno, ljudi su srećni jer su uopšte u prilici da rade, više se i ne žale, ali će fabrika iscediti sve iz njih, skupo, svojim životom i zdravljem plaćaju svoju malu platu.

* Pitanje "dobrovoljnog ropstva" nije nova tema, ali ste je Vi aktuelizovali...

- Pitanje "dobrovoljnog ropstva" je povremeno postavljano kroz istoriju. Etjen de la Boesi je sredinom 16. veka napisao "Raspravu o dobrovoljnom ropstvu", to je danas osnova, knjiga sa prve police "anarhističke literature". On se pita u kojoj meri možemo da prihvatimo poniženje i da se borimo protiv onoga što nam je mrsko? Marks i njegovi sledbenici su aktuelizovali stare teme i imamo ih kod brojnih pisaca. Mi smo "istočni blok" dugo posmatrali kao "ludu mašinu", a ja sam se u Francuskoj u 21. veku pitao, u fabrici, da li sam samo deo mašine, koliko ću potrajati. Pank i "novi talas" su bili uspešni muzički pravci jer se ovim pitanjima bave. Čovek je instrument, šta da radimo povodom toga? Slušam pank i pokušavam da pišem, možda ću ga naći. Znam tek da je ljudski duh jači od mašine i da uvek ima potrebu da traži izlaz iz ropstva, makar ono bilo i moderno.

* Koliko je za Vas važan politički angažman?

- Važan je jer jednostavno znate sa koje pozicije počinjete da pišete. U jednom ternutku setio sam se zastarele istine "da kada se Francuska bori za pravdu - cela Evropa pravdu sanja". Ali u Francuskoj sada vlada rezignacija: danas se drugi bore a Francuska spava. Tako da je i moja borba tek borba perom. Ranije sam učestvovao u različitim manifestacijama, pisao sam traktate, imao programske ciljeve. Shvatio sam da sam najefikasniji na književnom planu. Knjiga konstatuje sadašnje stanje, a magija književnosti zna da proradi kada je trenutak dobar.

Žozef Pontis

- Malo je pisaca koji mogu da žive od svog pera, a meni se to dogodilo. Napokon radim ono što znam i volim. Već dve godine moja supruga i ja živimo od mog pisanja. Sada pišem sledeću knjigu, ne žurim, jer kada proveravam bankovni račun, vidim zelenu boju, u plusu sam i dalje, a to mi se retko dešavalo u životu! Eto, 40 godina sam bio u muci, a danas, evo me u Andrićgradu u društvu Emira Kusturice!

* U knjizi spominjete pisca Žorža Pereka, on je posebno važan srpskim čitaocima...

- Ja sam veliki ljubitelj i čitalac Žorža Pereka. On je bio genijalan pisac, matematičar, direktor čuvene enciklopedije "Plejada"...

Pročitajte još - Andrićgrad: Na otvaranju Jozef Pontus

* Da li znate da je on napisao roman "Atentat u Sarajevu" koji je objavljen u Srbiji ali ne i u njegovoj Francuskoj, gde Gavrila Principa ističe kao "svetlost i nadu za čovečanstvo"?

Perek je napisao "Atentat u Sarajevu"!? Eto koliko je važno da razmenjujemo iskustva. Veze su uvek dublje nego što znamo, uvek se otkrije neka važna tajna. Perek je svaštar francuske književnosti, univerzalista poput Paskala, Fiana... Knjigu o Principu ću pronaći čim se vratim kući, jer u zapadnom svetu, pa tako i u Francuskoj, Princip se najčešće spominje u kontekstu osobe koja je pokrenula Prvi svetski rat. Ljudi ne idu dalje od toga, ne zadiru u srž stvari i ne shvataju da je Princip ubio okupatora.